Postizborna LGBT inkluzija
Nameravao sam da u ovonedeljnoj kolumni pišem o postizbornim protestima, ali sam shvatio da je trenutno važnija tema – postizborna LGBT inkluzija.
Naime, upravo ovih dana u srpskim obdaništima, osnovnim i srednjim školama, na mala vrata uvodi se „seksualno obrazovanje“ praćeno podstrekivanjem dece na homoseksualne odnose.
Reč je o dopisu iz Ministarstva prosvete kojim su direktori obrazovnih ustanova obavešteni da je neophodno da se, koliko odmah, u sadržaje predmeta kao što su Srpski (maternji) jezik, Svet oko nas, Priroda i društvo, Fizičko vaspitanje, Građansko vaspitanje, Biologija, Cociologija, Ustav i prava građana i Psihologija, uvedu nastavne jedinice o „seksualnom nasilju“.
Pri Ministarstvu prosvete postoji „Grupa za zaštitu od nasilja i diskriminacije“ čija se zvanična stranica na sajtu Ministarstva može videti ovde. Ta grupa na sajtu Ministarstva objavila je „Stručno uputstvo za primenu obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama“ (ovde). U Uputstvu se vrtići i škole obaveštavaju da su pri Ministarstvu izrađeni „obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom“ koji time „postaju deo redovnog postojećeg nacionalnog kurikuluma, odnosno nastavnog plana i programa“.
„Sadržaji Obrazovnih paketa“, piše dalje u Uputstvu, „izrađeni su tako da `nižu znanja` o temi seksualnog nasilja nad decom iz razreda u razred, minimum 75 časova“, a „što se tiče predškolskog uzrasta, Obrazovni paketi se realizuju kroz 15 susreta“. „Bez obzira na uzrast, sadržaj Obrazovnih paketa je koordinisano izrađen, tako da odgovara svakom detetu i učeniku/ci od 3 do 18 godina“.
U mejlu koji je u ime Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije potpisala savetnica u Ministarstvu prosvete Gordana Medenica, a koji je upućen svim načelnicima školskih uprava u Srbiji, uporedo sa ukazivanjem na pomenuto Uputstvo, rečeno je da je Grupa „obrazovne pakete“ razvila „u saradnji sa Incest trauma centrom“. Na internet stranici ovoga centra mogu se naći „Paket za osnovnu i srednju školu“ (ovde) i „Paket za vrtiće“ (ovde).
U Paketu za vrtiće, u delu namenjenom uzrastu dece od 3 do 5 godina, na strani 12, detetu se kaže da nas „dodiruju mnoge različite osobe. Кo to sve može da bude?“. Slede slike članova porodice, pre svega mame i tate, ali i babe i dede, sestre i brata. Onda se na strani 30 nalazi crtež gole devojčice i golog dečaka, sa jasnim polnim karakteristikama, i od deteta se traži da obeleži gde voli, a gde ne voli kada ga „dodiruju“.
Na sledećoj strani piše: „Delovi tela koji su pokriveni donjim rubljem ili kupaćim kostimom se nazivaju: privatni delovi. Oni pripadaju samo tebi i imaš pravo da kažeš NE, da te dodiruju po njima. Učimo na glas svi: Moje telo pripada meni, nije tvoje od glave do pete, tražim da me poštujete!“.
Nisam psiholog, ali kao neko ko već treći put učestvuje u odrastanju deteta znam što i svaki drugi (normalan) roditelj – dete od tri, četiri ili pet godina biće, u najmanju ruku, zbunjeno ovakvom „nastavom“. Naime, sastavljači paketa reč „dodirivati“ koristili su prvenstveno u seksualnom smislu. Dete koje nije bilo žrtva seksualnog nasilja sigurno neće razumeti takvo značenje reči „dodirivati“. Jamačno će biti zbunjeno kada bude trebalo da oboji delove tela po kojima „voli“ ili „ne voli“ da ga „dodiruju“. Pogotovo će biti zbunjeno kada bude trebalo onu važnu mudrost – „moje telo pripada meni“ nekome da saopšti. I to kome – roditelju dok mu pere guzu ili kosu?
Učiti decu od tri godine, koja ne mogu da razumeju seksualno značenje reči „dodirivati“, da mogu svakome, pa i roditeljima, da kažu „moje telo pripada meni“ prilično je besmisleno. To je i nanošenje štete deci, jer im u glavama stvara konfuziju. Jer, ako ne razumeju seksualno značenje reči „dodirivati“, deca neće znati u kom kontekstu je jedino poželjno da izjave: „Moje telo pripada meni“.
Jedini način da se ta konfuzija izbegne jeste da se detetu objasni tačno seksualno značenje reči „dodirivati“. Da li je moguće to objasniti trogodišnjem detetu? Nije li to onda seksualizacija dece – njihovo nasilno uvođenje u svet seksualnosti, u svet odraslih, pa i u svet patologije? I nije li upravo to – nasilje nad decom u ime borbe protiv nasilja?
Takođe se pitam s kojim pravom se od vaspitačica traži da dete u vrtiću, uzrasta 5 do 7 godina, uči sledeće pravilo: „Ako dođe u posetu tetka, baba, ujak ili neki drugi član porodice i krene da te cmače po celom licu, u glavu, ljubi ruku, grli, steže – imaš pravo, iako to tu osobu čini srećnom, a tebi se ne sviđa u tom trenutku, da se izmigoljiš i makneš ili kažeš `izvini, ali ja ne bih da me ljubiš`“ (str. 73).
Trebalo bi obratiti pažnju ‒ nije reč o detetu koje ima 15 godina, već o petogodišnjaku. Pa kada ćemo moći da ih „cmačemo po celom licu, u glavu“, da ih „grlimo i stežemo“ ako ne tada? Ne vidim otkuda Ministarstvu prosvete pravo da našu decu uči kako je nasilje – i to valjda „seksualno nasilje“ (!?) – ako ih babe i tetke „cmaču“.
Začuđujući je, zapravo, ekstremno neprijateljski stav sastavljača „paketa“ prema tradicionalnim karakteristikama srpskog društva čak i kada one nemaju veze sa „seksualnim nasiljem“. Tako se na strani 225 paketa za školarce, traži od nastavnika Prirode i društva (3. razred) da deci objasne „dobre i loše strane naše tradicije“, odnosno da ih nauče da „učenici/e ne pristaju na tradiciju koja im nanosi bol/štetu već znaju kako sve mogu da reaguju u situacijama seksualnog nasilja“ (225).
U okviru toga traži se da se deci podele kartice „na kojima je prikazano ono što čini našu tradiciju u odnosima u porodici i odnosima u školi – u prošlosti“ (227). Dakle, da znate da je, od sada, prema našem Ministarstvu prosvete, „opis koji se odnosi na neprijatnost/nasilje“, a koji očigledno da ima neke veze sa seksualnim nasiljem, čim se nalazi u ovom „paketu“ i sledeće: „đaci nisu imali kome da se žale ako im nešto nije bilo po volji“; „deca nisu smela da protivreče svojim roditeljima – morala su da ćute i slušaju“; „đaci su morali često dugo da pešače kako bi stigli do škole“; „učitelj/ica je bila stroga i deca su se plašila svoga učitelja/ice“.
E baš je grozna bila naša škola. Morali smo da pešačimo do nje, učitelji su bili strogi, slušali smo roditelje, a ono što je bilo najgore – „đaci nisu imali kome da se žale ako im nešto nije bilo po volji!“. Užas.
Srećom, tu je naše Ministarstvo prosvete da nam decu nauči kako su im roditelji pogrešno vaspitani i da je sada sve drugačije. Recimo, sada deca imaju pravo da pitaju „Кako izvesti francuski poljubac?“ (str. 346) i da u „Paketu za osnovnu i srednju školu“ pročitaju (ili da im nastavnici prepričaju) da tada „osoba koja ljubi dotiče jezik druge osobe, one koja je poljubljena. Nadražuje usne, usta i jezik, tri oblasti koje su vrlo osetljive na dodir i pruža osećanje prijatnosti i uzbuđenja“ (346).
Takođe, naša deca, prema normativima našeg Ministarstva prosvete, trebalo bi da nauče da je „ostvariti seksualni odnos i doživeti zadovoljstvo, stvar želja, potreba i dogovora osoba koje vode ljubav“ (347). U tom smislu, „Paket za osnovnu i srednju školu“ objasniće im „šta se konkretno radi kod oralnog seksa“ (346), „šta je to analni seks“ (347) i „koliko dugo sme da se masturbira“. (odgovor: „ne postoje vremenska /dobna ograničenja za masturbiranje; važno je da im to donosi prijatnost i zadovoljstvo“; (346).
Nisam siguran da bi deca u školi trebalo da uče kako „ne postoji vremensko ograničenje za masturbiranje“. Zapravo, mislim da se samo ludaci ponašaju na taj način. Takođe, naše Ministarstvo prosvete veruje da bi deca trebalo da se podučavaju – valjda u cilju zaštite od nekakvog nasilja – i seksualnim tehnikama, zadržavajući se, zasad, samo na oralnom i analnom seksu. No, zašto bi se tu stalo? Hoće li naša deca već sutra učiti i o sado-mazo seksu, seksu sa životinjama, seksu s mrtvacima, grupnom seksu, svingu i ostalim vrstama „normalnih seksualnih aktivnosti“ koje su savršeno u redu samo ako su, prema našem Ministartvu, stvar „dogovora osoba koje vode ljubav“ (347)? S kojim pravom se to radi?
Posebno sam začuđen što se na stranama 348‒350. „Paketa za osnovnu i srednju školu“ otvoreno propagiraju homoseksualni odnosi. Na strani 348 imate i, očigledno odobravajuću i ohrabrujuću, ilustraciju dve lezbejke koje se ljube držeći se za zadnjice. Tu je i ilustracija mladog gej muškarca koji drugom mladiću donosi cveće.
„Mladić sam, sviđa mi se drug iz odeljenja“, stoji edukativno pitanje na istoj stranici, a potom sledi odgovor: „Prati svoja osećanja i potrebe, nemoj da ih se plašiš ili stidiš, zaljubljenost i ljubav su dragocena osećanja“. U tom smislu se u „paketu“ daju saveti u vezi s korišćenjem prezervativa, uz posebnu napomenu da postoji i „lezbijski kondom“: „I devojke koje vole devojke koriste zaštitu kad vode ljubav. Zaštite su folije od lateksa, da se pokriju ženske genitalije ili anus tokom oralnog seksa“ (347).
„U Srbiji i dalje živimo u homofobičnom društvu“, stoji pouka na jednoj od sledećih strana, „gde se homoseksualnost osuđuje. Patrijarhalni obrazac u govoru potencira `da LGBT osobe treba da budu prihvaćene i da ih razumemo`. Jezik podstiče marginalizaciju – da li biste uopšte isto tražili za heteroseksualne osobe? Ne biste. Ovde se radi o ljudskom pravu, biti jednaka i jednak kao svako drugi“ (349).
Međutim, iako svi kao pojedinci imamo jednaka prava, heteroseksualni i homoseksualni parovi zaista nisu socijalno jednaki – samo prvi mogu da imaju decu. Objavio sam više tekstova o LGBT problematici u naučnim časopisima, kao i knjigu Moć i seksualnost: sociologija gej pokreta (2014), koju je nagradilo Srpsko sociološko društvo. Znam šta govorim kada kažem da društvena promocija homoseksualnosti uvećava udeo homoseksualaca u društvu.
Dvoje uglednih američkih sociologa, Stejsijeva i Biblarc proučili su istraživačke podatke iznete u 21 studiji o homoseksualnom „roditeljstvu“ i zaključili da će deca odgajana u „lezbigej frendli“ atmosferi biti „otvorenija za homoerotske veze”: umesto do pet odsto, homoseksualnost u takvom okruženju skače i do tridesetak procenata.
Ne razumem šta će sve to našem Ministarstvu prosvete. Zašto se borba protiv nasilja već u prvom koraku pretvara u afirmisanje homoseksualnosti i obuku o stavljanju „lezbijskog kondoma“ na anus „tokom oralnog seksa“? Кako se došlo do toga da su za autorke ovih „paketa“ izabrane baš Ljiljana Bogavac i Dušica Popadić, laureatkinje „Labrisa – najstarije LGBT organizacije u Srbiji“ „za doprinos jačanju lezbijske zajednice u Srbiji“ (2013)?
I da li je slučajno da se ova najnovija „dopuna kurikuluma“ dešava dok je pažnja javnosti posvećena izborima i postizbornim konfliktima? Gde su granice ove najnovije „reforme“? I hoće li se ona završiti tek kada premijer-predsednik objavi da je „konačno“ promenjena svest ovom narodu?