Narodna internet umotvorina

 

Kad je Kaligula namerio da imenuje svog omiljenog konja za konzula, to je bilo zato što mu se moglo. Spolja gledano, isto važi i za Aleksandra Vučića, sad kad je objavio svoj izbor za novog mandatara.

Jer, Vučić tvrdi da je Ana Brnabić njegov izbor, i da ju je izabrao jer je „vredna (i) poseduje stručne i lične kvalitete“.

Da li nas suštinski treba da bude briga da li je Brnabićka imenovana za mandatara zato što su Vučića pritisnuli stranci, zato što stvarno misli da je najstručnija, ili zato što je to deo projekta preumljenja Srba kog se prihvatio kao uslov za dolazak na vlast?

 

Ne, u politici kao i u sportu se pišu rezultati, odnosno jedino je pouzdano suditi po delima i činjenicama.

 

Činjenica je da je Ana Brnabić čedo američke neolibkon epruvete za proizvodnju NVO kadrova za širenje njihove agresivne imperije. USAID i NALED su više nego dovoljne reference.

 

Činjenica je i to da je Ana Brnabić tesno poslovno povezana sa ljudima iz Vučićevog najbližeg ličnog/političkog okruženja.

 

Činjenica je da je izbor otvorene lezbejke koja je prošle godine mahala zastavom duginih boja na gej paradi otvoreni šamar u lice tradicionalne Srbije svih veroispovesti i svetonazora.

 

Činjenica je, da je samo bila reč o tome da je bilo neophodno – zbog čuvenih pritisaka od naših zapadnih „partnera“ – izabrati neku pro-zapadno orijentisanu ličnost, da je bilo i drugih koji su odgovarali opisu, npr. Dušan Vujović ili Zorana Mihajlović. Pri tome, Vujović nije ni stranačka ličnost, tako da on ispunjava i taj kriterijum, ako je on uopšte i postojao. Ali ne – izabrana je baš LGBT Ana.

 

Dakle, ako je Vučiću naređeno da to bude baš ona, a ne bilo koji pro-zapadni kadar, to znači da se on suštinski baš ništa ne pita, i da je zapadno-globalistička marioneta do kraja.

 

Ako je, pak, mogao da bira među pro-zapadnim kandidatima, a opet izabrao nju, to znači da je on svesno, svojom voljom, napravio raskid sa tradicionalnom Srbijom. Na isti način na koji je to simbolički uradio time što je, kako javljaju mediji, dao novorođenom sinu ime Vukan. U godini kada se obeležava 800-godišnjica prvog krunisanja Stefana Prvovenčanog (ako ga je zaista i bilo – koga zanima argumentovano osporavanje tog čina može da pročita ovaj članak), ne može da bude slučajno da novoizabrani predsednik Srbije, uz imenovanje gej-mandatarke, imenuje sina po onome ko, po rečima prvokrunisanog Nemanjića, „bi prestupnik“ i „izvede inoplemenike na otačastvo svoje“. Onome ko se digao protiv rođenog brata i izbora svog oca Stefana Nemanje, iz kog je proistekao blistavi srpski srednji vek, čiju snagu, duhovnost i sjaj, koji su kulminirali Lazarovom žrtvom na Vidovdan 1389. ponosno baštinimo i dan-danas, sa znanjem da smo bez njih – neki drugi narod.

 

Ove činjenice nam daju za pravo da zaključimo da Vučićevo imenovanje Brnabićke – prinudno ili voljno, svejedno je – predstavlja nedvosmislen udar na nemanjićko-lazarevsku Srbiju i njen identitet.Uostalom, kao prvi koji je u istoriji Srbije, zajedno sa Dačićem, jednostrano ugasio državne institucije na kosovsko-metohijskom prostoru, Vučić je ovim samo nastavio već utabanim stazama. Kao što je i najavio, posle polaganja predsedničke zakletve: „Ne gledajte unazad, već unapred, u zemlju svoje dece, a ne u zemlju svojih dedova.“ I kao što je najavio „unutrašnji dijalog“ o KiM – tek pošto je, ne pitajući nikoga, ukinuo srpsku državu i odbranu na severu pokrajine – i suočavanje sa raznim „mitovima“. Zna se i kojim. Sigurno ne onim o EU kao obećanoj zemlji.

 

Ima još činjenica.

 

Vučiću je pobedu u prvom krugu izbora zacementirala poseta Moskvi i Vladimiru Putinu, samo nekoliko dana pre glasanja. Tada nije bilo reči o Brnabićki, bar ne iz njegovih usta. Stoga je pravično zaključiti da je on pobedio zahvaljujući najpre „efektu Putin“ (što uključuje i mnogostruko najavljivane poklonjene Migove, tenkove i drugo naoružanje), a nikako „efektu Brnabić“. To daje za pravo onima koji će u buduće dovodili u pitanje demokratski legitimitet i Vučićeve pobede i Brnabićkine eventualne vlade.

 

Takođe je fer postaviti i pitanje da li je Vučić svojim ruskim domaćinima bar naznačio mogućnost ovakvog izbora za mandatara. Kao i zapitati se da li bi na isti način – ili uopšte bio primljen. Jer, ne zaboravimo, Rusija je zemlja koja izrazito drži do sprečavanja propagiranja homoseksualizma, pogotovo među mladima.

 

Sve to ne znači da će Rusi, ako ih Vučić doista nije o ovome upozorio, ikad reći javno da su prevareni. Kao što ni Republika Srpska neće dovoditi u pitanje svoj odnos sa maticom, ma šta preko Drine privatno mislili o novom premijeru. Ali legitimno je postaviti i to pitanje. I Rusija i Srpska će se voditi delima, ali ipak svaka, u svetlu sopstvenog položaja, manevarskog prostora i proklamovanih vrednosti, sa svešću da su i te kako doprineli Vučićevoj pobedi u prvom krugu.

 

Muamer Zukorlić je, posle jasnog stava o teoriji evolucije, izneo i jasan stav po pitanju podrške izboru otvorenog homoseksualca za premijera: „Među tačkama oko kojih smo se saglasili nema tačke afirmacije gej orijentacije ili afirmacije antiporodičnih vrednosti… Spremam sam na dnevnopolitičke, taktičke i stilske kompromise, ali na kompromise na račun duhovnih i moralnih vrednosti i principa nikada neću pristati.“ Time se, za razliku od Patrijaršije, jasno odredio o tome kakve vrednosti zastupa i zaslužuje iskreno priznanje. Slično, bar za sada, važi i za Dragana Markovića Palmu. Pasivnost SPC je otvorila ogroman vakuum na javnoj sceni. Neka se arhijereji sutra ne čude šta i ko će ga sve još popunjavati.

 

Za kraj, vredi ponoviti i to da je sasvim legitimno protiviti se izboru mandatara na verskim i moralnim osnovama. Nije to nikakva „diskriminacija“. (Uostalom, izvorno značenje diskriminacije je moć razlikovanja, što tradicionalisti upravo sve vreme rade i na čemu insistiraju.) Naprotiv: bezočnu i neprihvatljivu diskriminaciju ispoljava politički korektna „liberalna“ javnost i njena medijska-NVO policija misli, koja bi da svoj besporedak i negiranje apsolutnih vrednosti nametne drugima kao jedinu (anti)vrednost. To neće proći, u to mogu da budu sigurni.

 

Pre dve decenije, ulice Beograda su odjekivale (mnogi su prekasno shvatili, potpuno deplasiranim) skandiranjem „Slobo, Sadame“. Možda će zvučati samo kao eho prohujalog burnog vremena, možda će se onima sa nečistom savešću samo priviđati, a možda će, u ne tako dalekoj budućnosti, kao utvara odnekud, prvo tiho, a onda sve glasnije, srpskim ulicama, iz dubine prividno suzbijene kolektivne svesti, početi da ozdvanja neki sličan poklič. Možda mi se samo čini, ali kao da i sad blago hujanje vetra odjekuje polurazgovetnim šumom: „Vučiću, Sodome… Vučiću, Sodome…“

 

Aleksandar Pavić - Fond strateške kulture