Sveti Jovan Kronštatski je jasno i glasno rekao: “Nema mesta za slučajnost u Carstvu Svemogućeg Boga“. I zaista: mada ljudi o tome verovatno nisu ni mislili, završetak rada komisije o Alojziju Stepincu koja nije donela nikakve rezultate skoro se poklopio sa osamdesetogodišnjicom Krvave litije u Beogradu, 19. jula 1937. Tada su žandarmi, po naređenju Antona Korošca, rimokatoličkog župnika i ministra policije u Vladi Kraljevine Jugoslavije, na čijem čelu je bio Milan Stojadinović, nasrnuli na srbsku pravoslavnu litiju koju su vodili episkopi SPC, i koja je krenula da se moli Bogu za zdravlje patrijarha Varnave, po svemu sudeći otrovanog zbog svog odlučnog otpora Konkordatu sa Vatikanom.(1)

Četiri dana kasnije, patrijarh Varnava umire u mukama, ali narodna pobuna, malo po malo, postiže cilj, i Stojadinović mora da povuče Konkordat, koji je u Skupštini već bio izglasan. Posle toga se projavljuje gnev pape Pija Jedanaestog, koji preti da će Srbi zbog odbijanja ugovora s Vatikanom jednog dana zažaliti.

 

Ova odluka izazvala je i veliki bes zagrebačkog nadbiskupa Stepinca, koji će i tada i kasnije Srbe optuživati za antikatoličku mržnju, i tvrditi da s njima nema i ne može biti zajedničkog života. Čitav 20. vek je vek u kome je Vatikan ratovao protiv Srbstva, i to na sve moguće načine. (2)

 

Ipak, u 21. veku kao da svest o tome među nekim Srbima nestaje. Na Sretenje, 15. februara 2014. godine, patrijarh srbski Irinej, predsednik tehničke Vlade Srbije Ivica Dačić, ministar odbrane Nebojša Rodić i drugi zvaničnici u rimokatoličkoj crkvi Krista Kralja u Beogradu proslavili su stogodišnjicu Konkordata između Kraljevine Srbije i Vatikana (3), posle čijeg potpisivanja je Vatikan odmah dao blagoslov Habzburzima da unište malu pravoslavnu Srbiju. (4)

 

Zatim je, iz nekih, uglavnom nejasnih, razloga, formirana je komisija o Alojziju Stepincu, koja je, 2017. godine, došla do genijalnog zaljučka da se kod rimokatolika samo papa pita o kanonizaciji svetih i da se stavovi Srba i Hrvata o Stepincu razlikuju. Iako je devedesetih godina 20. veka, ali i kasnije, papstvo sve vreme na strani naših NATO neprijatelja i svojih hrvatskih štićenika, ekumenistička bliskost s Rimom u vrhovima SPC buja kao tropsko rastinje. Možda se zato ni ne obeležava osamdesetogodišnjica herojskog otpora konkordatskom unijaćenju i smrti patrijarha – mučenika Varnave. Ipak, da i mi to ne bismo zaboravili, setićemo se uloge velikih srbskih svetih 20. veka, Vladike Nikolaja i Oca Justina, u borbi za srbsku dušu.

 

MILAN STOJADINOVIĆ I CRKVA

 

Period vladavine Milana Stojadinovića, vođe Jugoslovenske radikalne zajednice, počeo je jednim simvoličkim gestom: Stojadinović je, za zdravlje svoje majke, žene i dece i pokoj duše svog oca, priložio ikonostas u hramu Sv. Save u Žiči, delo uglednog ruskog ikonopisca Ivana Meljnikova. „Glasnik“ Srbske Crkve je, u broju od 5. juna 1936, istakao ovaj gest kao primer da je kod visokih državnih funkcionera još uvek živa vera, „na čvrstim temeljima sazidano sveto Pravoslavlje“. Sgojadinović je 16. jula 1936. posetio Žiču s generalom Marićem, i dao prilog za podizanje monaškog konaka. Sve ovo je bilo veoma dobro prihvaćeno i od strane crkvene jerarhije, ali i od strane naroda.

Međutim, sve se pomutilo kada je počela priča o Konkordatu. Mostovi poverenja srušili su se za najkraće moguće vreme, i više nije bilo ničega što bi moglo da zaustavi oštro suprotstavljanje episkopata projektu Konkordata. Stojadinović je bio vešt političar, ali se, očito, više uzdao u veštinu, nego u vrlinu, i činilo mu se da Srbska Crkva, poznata po svojoj lojalnosti državi, neće reagovati. Tu se, međutim, prevario.

 

OPASNOSTI UGOVORA S PAPOM

 

Konkordat oko koga se potrudila Vlada Milana Stojadinovića bio je potpuna kapitulacija pred zahtevima Rima, koji se sasvim stavio iznad države Jugoslavije. Kritičari istog su, pre svega, tvrdili da je Konkordat nepotreban, jer ga je u svetu potpisalo svega devet država, među kojima jesu bile Nemačka, Italija i Austrija, ali i Haiti. Velika Britanija i Francuska nikakav međudržavni ugovor s Vatikanom nisu imale. Ukazivalo se na to da se rimokatolicima daje mogućnost misije među pravoslavnima. Načelo ravnopravnosti konfesija bilo je povređeno stavom da će rimokatolički sveštenici biti zaštićeni kao i državni službenici (što nije bilo predviđeno po Zakonu o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi). Rimokatolicima je bilo dato pravo na rad u milosrdnim ustanovama i neposredno delovanje među bolesnima i sirotinjom. Rimokatolički sveštenici su bili zaštićeni i pred sudom više od pravoslavnih: država je morala ne samo da obavesti njihovu crkvenu vlast o pokretanju postupka, nego i da navede razloge zbog kojih je postupak pokrenut, pa čak i da formira mešovitu komisiju sa crkvenom vlašću ako ova odbije da okrivljeno duhovno lice povuče sa položaja. Po članu 14. konkordata, status pravnog lica davan je rimokatoličkim ustanovama u skladu sa kanonskim pravom dotične konfesije, a ne u skladu sa državnim zakonom. Bilo je predviđeno i široko izuzimanje iz vojne obaveze, itd. Na to SPC nije mogla da pristane.

 

PARTIJSKA ILI NARODNA DISCIPLINA

 

Borba protiv Konkordata bila je oštra i odlučna, i sa jedne i sa druge strane. Jugoslovenska radikalna zajednica je izbacila iz redova svojih poslanika dr Vojislava Janića i arhimandrita Nikona (Lazarevića), jer su glasali protiv Konkordata. Kada je Sveti Arhijerejski Sabor SPC doneo odluku da iz zajednice vernih budu isključeni poslanici koji budu glasali za ugovor s Vatikanom, episkop Nikolaj je uputio pismo svim narodnim poslanicima iz svoje eparhije, i upozorio ih: „Neka Vas ne plaše partijskom disciplinom, jer postoje dve važnije, starije i jače discipline, a to su: disciplina srpskonarodna i disciplina crkvenokanonska. Obe ove nadživeće onu. (…) Glas naroda, glas Božji. Taj narod dao Vam je mandat, a od tog naroda Vi ćete opet tražiti mandat. Budite uvereni da će Vas narod pitati samo jedno – bi li i ti Konkordatlija ili ne?“

 

NIKOLAJ PIŠE STOJADINOVIĆU

 

Iz Kpaljeva, 20. jula 1937, Nikolaj telegramom preklinje Stojadinovića da „skida zlo sa dnevnog reda“, jer je „teška ruka Nemanjića Save“, a kad ga Stojadinović moli za poverenje i traži da Nikolaj „pomirljivo utiče na svoje kolege“, episkop žički mu odgovara da nema olakog pomirenja posle premlaćivanja naroda kod Saborne crkve u Beogradu, jer „dr Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha. Unikum. A zamislite kako bi rimski Papa potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm udario katoličkog biskupa“. A zatim ga upozorava na teške posledice izglasavanja Konkordata: „Uveravam vas da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ovo ni ono. No sav je narod potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast, sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama ne vidi od Konkordat. Od vremena takozvane „vladanovštine“, ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas; i nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje da je knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom, i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tome Knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji. Zato Vas i ovim putem, i poslednji put, molim i preklinjem: skinite to čudovište sa dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa, sačuvajte svoju čast i povratite svoj ugled u narodu. Sačuvajte sebe od moralne i političke smrti, to je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u 12 času. Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti sa dnevnog reda. Možda. No setite se da će teže biti ako prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svako očekuje najgore. Ako izagitujete, na suprot volji narodnoj, volji 7.000.000 Cpba i toliko katolika, da se Konkordat izglasa u Skupštini, šta ste sa time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ime ste upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje. A Vi niste samac; Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama. Neka vam je Bog na pomoć“.

 

Iz pisma se vidi da Nikolaj nije želeo zaoštravanje sukoba, ali je bio neodstupan u odbrani crkveno-narodnih interesa.

 

STOJADINOVIĆ SE BRANI

 

Stojadinović je, u pismu od 22. jula 1937, pokušavao da umiri Nikolaja, tvrdeći da, posle Narodne skupštine, Konkordat treba da prođe Senat, Kraljevsko namesništvo i ratifikaciju, a da u tom periodu „Vlada i Sv. Sinod treba da budu u vezi, da razgovaraju, a ne da vodi borbu Sv. Sinod protiv Vlade, da se preti narodnim poslanicima, da se šire letci, da zvone zvona, da se ističu crne zastave, itd“. Stojadinović je uveravao Nikolaja da je „dobar pravoslavni Srbin“ i da „voli svoju veru“. Verujući u ispravnost svoje politike, koja je podrazumevala približavanje Berlinu i Rimu i obuzdavanje hrvatskih težnji (a Stojadinović je znao da samo Vatikan može umiriti Hrvate), on je pokušavao da napravi kompromis, koji, nažalost, nije bio samo to.

 

ČOVEK ILI MINISTAR

 

U pismu dr Niku Subotiću, Srbinu iz Dalmacije, ministru pravde, Nikolaj ga upozorava da je „izneo pred predstavnike narodne ugovor sa prastarim neprijateljem Srpstva i Pravoslavlja i da ga je branio i zastupao“, pa se pita da li je Niko Subotić kao Srbin živ ili je umro. Ministru prosvete Stošoviću Nikolaj je rekao da u Konkordatu uopšte nije reč o pomoći našim katolicima, nego o učvršćivanju papske vlasti na Balkanu. Zamerio mu je što nije posavetovao Stojadinovića, nego je sve prepustio Moskatelu, „papinom eksponentu“, i pitao ga je: „Ja li tebi rotarijanstvo bliže srcu nego Srpstvo i Pravoslavlje i pravda Božja?“ I dodavao: „Teže je biti čovek nego ministar. Nemoj se ljutiti što se usuđujem dati ti jedan savet – možda jedini i poslednji u ovom životu – BUDI ČOVEK, MAKAR NE BIO MINISTAR„.

 

NIKOLAJEVA NAČELNOST I JUNAŠTVO

 

Vladika je, u doba antikonkordatske borbe, bio pomno praćen od strane „sreskih špijuna“. Jedan od njih je izvestio načelnika sreza trnavskog, da, prilikom besede u hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u Čačku, kada je besedio o stogodišnjici čačanske Gimnazije, ni jednom rečju nije pomenuo Konkordat, niti je govorio protiv kraljevske vlade i pojedinih njenih članova. Međutim, Nikolaj je odbio da ode u samu Gimnaziju i osvešta spomen – ploču, jer su se u školi nalazili Stojadinovićevi poslanici koji su glasali za Konkordat, kao i ministar Vojko Čvrkić.

 

Napadi na Svetog Nikolaja Žičkog u to doba išli su čak i do pokušaja atentata, kako svedoči onovremeni žički iskušenik, a sada arhimandrit, Jovan Radosavljević. Atentat je izbegnut posle sabora bogomoljaca o Krstovdanu, septembra 1938, kada je đakon Timotej otkrio mladog čoveka s revolverom u ruci kako hita na sprat žičkog konaka gde je Vladika sedeo sa svojim gostima. Sumnjalo se da je iza pokušaja atentata stajao vojvoda Kosta Pećanac, u dogovoru sa Milanom Stojadinovićem.

 

O JEDNOM VIĐENJU

 

Vladika Nikolaj je, u vojlovačkom ropstvu, ispričao o jednom viđenju iz doba borbe protiv konkordata. To je 24. decembra 1942. zapisao otac Vasilije (Kostić):“Govoreći o igumaniji Petroniji, Vladika govori da je ona vrlo duhovna monahinja, što govori sledeći primer:Za vreme konkordatske borbe 1937. godine u toku jedne molitve imala je Igumanija interesantno viđenje, koje se triput ponovilo. Jasno i razgovetno je čula glas: Idi i reci Milanu Stojadinoviću, predsedniku vlade, koji danas drži zbor u Petrovgradu, da se izmiri sa vladikom Nikolajem, inače propašće i Srpstvo i Jugoslavija. Igumanija je otišla i saopštila Milanu Stojadinoviću sve ovako. On je promenio boju lica, zamislio se, izvadio 3000 dinara, rekavši:“Sigurno Vam treba za manastir.“ – Ne, odgovorila je igumanija. Imamo svega; došla sam isključivo povodom rečenoga. Iako je Stojadinović obećao da će učiniti kako mu je rekla, nije ispunio obećanje.“ I zaista: propalo je i Srbstvo i Jugoslavija.

 

OTAC JUSTIN: PAPIZAM GORI OD FAŠIZMA I KOMUNIZMA

 

U svojoj besedi „Borba za srpsku dušu“, Sveti Justin Ćelijski je objasnio smisao antikonkordatske borbe: “Čime je Srbin veliki i slavan? – Svetim Savom. Čime je Sveti Sava veliki i slavan? Gospodom Hristom. Jer je verom u Gospoda Hrista i životom u Hristu Rastko preobrazio sebe u Svetog Savu, i postao najveći Svetitelj i najveći Prosvetitelj roda Srpskog. /…/Srbi su uvek bili nepobedivi kad god su se svetosavskim oružjem borili za svoju dušu, za svoju slobodu i pravdu. Samo vođeni i predvođeni Svetim Savom, Srbi su nedavno odneli pobedu nad konkordatskom nemani. Pobedivši ovu neman, Srbi su pobedili glavnog neprijatelja svoje duše: crnu internacionalu. Pobedivši pak crnu internacionalu, oni su time pobedili još dve internacionale: crvenu – komunističku i žutu – kapitalističko-fašističku. Jer, ne treba se varati: papizam je otac i fašizma i komunizma, i svih pokreta koji žele da se čovečanstvo uredi nasilnim sredstvima, mehanički. Fašizam je idolatrija naroda; komunizam je idolatrija klase. I jedan i drugi hoće da usreće čovečanstvo mačem i ognjem; i jedan i drugi izjednačuju greh sa čovekom, i zbog greha ubijaju čoveka. A znate li ko ih je tome naučio? – Njihov rođeni otac: papizam. Jer je srednjevekovni papizam to prvi pronašao i ostvario kroz „svetu“ Inkviziciju: grešnici su ubijani zbog greha, jeretici su spaljivani zbog jeresi, ad majorem Dei gloriam =za veću slavu Božiju, da bi pape mogle izgraditi svesvetsku papsku državu. Jer treba biti pravičan: papizam je gori i od fašizma i od komunizma, jer, dok fašizam uništava svoje protivnike u ime naroda, a komunizam u ime klase, dotle papizam uništava svoje protivnike u ime krotkoga i blagoga Gospoda Hrista.“

 

OTAC JUSTIN O NOVOM SVETOM SAVI

 

U toj istoj besedi, otac Justin kaže: “Srbi su srcem osetili svu opasnost koja im preti od papističke internacionale, i ustali kao jedan čovek, vođeni kime? — Drugim Svetim Savom: vladikom Nikolajem. On je apostolski neustrašivo, zlatoustovski ubedljivo, svetosavski mudro vodio naš narod kroz borbu sa konkordatskom nemani. I goloruki narod je odneo pobedu nad oružanim nasiljem? Čime? – Svetosavskim oružjem: pravoslavnom verom, pravoslavnom pravdom, pravoslavnom istinom, pravoslavnom revnošću, pravoslavnom neustrašivošću, pravoslavnom trpeljivošću. Blagodareći evanđeljskoj delatnosti Vladike Nikolaja, sedmovrata Žiča je u naše dane postala neosvojiva i neoboriva tvrđava Svetosavlja i Pravoslavlja. Iz nje, bogomudri Vladika Nikolaj, kao drugi Sveti Sava, mudro krmani našom narodnom dušom vodeći je Svetosavljem kroz bure i oluje naše tužne i nesrećne današnjice. Dela su njegova uistini svetosavska. Recite, zar je od dana Svetog Save Srpski narod imao većeg vladiku, većeg prosvetitelja, većeg apostola, većeg ispovednika, većeg besednika, većeg narodnjaka, većeg graditelja od Svetog Vladike Žičkog Nikolaja? – Nije, sigurno nije, i po hiljadu puta: nije./…/ Čovek, čovečanstvo se nikad ne može urediti i usrećiti bez Hrista, pogotovu protiv Hrista. Svi takvi pokušaji završavaju međusobnim klanjem, samoistrebljenjem i ljudožderstvom. Ispunjavajući ovaj amanet Svetoga Save, vi ćete biti pobedioci u svima borbama koje vodite za svoju Pravoslavnu, za svoju Svetosavsku, za svoju Srpsku dušu. I tako ćete, vitezi Svetosavlja, stati u red naših besmrtnika, na čijem čelu blista naš nepobedivi vođ – Sveti Sava, čiji lik krasi naš najnoviji Sveštenomučenik – Patrijarh Varnava“.

 

UMESTO ZAKLJUČKA

 

Nekada su sluge papizma trovale srbskog patrijarha Varnarvu, jer je branio narod svoj od vatikanskih pretenzija – danas u vrhovima SPC cveta ekumensko cveće, a umesto otrova poseže se za medom i mlekom. Nekada smo imali Vladiku Nikolaja, koji je političarima pretio teškom rukom Nemanjića Save, a danas imamo podršku izvesnih visokih klirika LBGT propagandistikinji Ani Brnabić i njenom nalogodavcu, željnom da menja svest Srba, neuspelom imitatoru Milana Stojadinovića, predsedniku AV. Nekada smo imali Svetog Justina Ćelijskog, koji je Vatikan smeo da nazove crnom internacionalom i pretečom komunizma i fašizma, a danas na Bogoslovskom fakultetu SPC tako nešto niko ne sme ni da zucne. Nekada smo imali episkope koje tuku u Krvavoj litiji, a danas „svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše“. Pa ipak, ipak…Što reče pesnik: “Nije sve propalo kad propalo sve je“. Snažne reakcije srbske pravoslavne javnosti na komisiju o Stepincu i slične poduhvate pokazuju da smo, kao i pre osamdset godina, spremni da ostanemo uz Svetog Savu i Sveštenomučenika Varnavu, ma šta o tome mislili kompradori maskirani u političare ili klirici koji su utonuli u vizije ekumenskog bratstva i jedinstva. I to je, ma kako nam bilo teško, ipak dobar znak. Živeće ovaj narod.

 

Dr Vladimir Dimitrijević

 

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 22. jula 2017):

 

1.svetosavlje.org/konkordat-i-smrt-patrijarha-varnave/; borbazaveru.info/ZIP/konkordat.pdf

 

2. scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2004/0085-63200403423V.pdf

 

3. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/patrijarh-irinej-drzhavni-vrh-na-proslavi-konkordata/

4.www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zaboravleni-chinilats-srbotsida/

4.www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zaboravleni-chinilats-srbotsida/