Za Brozovg perioda među zadrtim komunistima kružila krilatica: „Ne verujem u nebesa, već u Marksa i Engelsa“, tako danas i njegovi fanovi slično telale: „Ne verujem u Živog Boga i Nebesa, već u skaske Jovana Zizjulasa“, istovremeno stigmatizirajući one koji nisu voljni podržati ovu vrstu „učenja“ i gotovo pozivaju na linč pravoslavnih vernika (posebno javnim i tajnim diskriminisanjem, kao i na internet forumima) [1], odnosno, svoje sabraće (čime dokazuju da Zizjulasovo učenje baš i nema zajedničarenja sa Pravoslavnom Crkvom, što ćemo u nastavku dokazati) unoseći tako novu vrstu „širenja“ svoje verske ideologije sličnu kojom danas nastupaju „ISIL-ovci“, svrstavajući sebe u agresivni ekumenizam na delu, odnosno „hrišćanske džihadiste“.

Osoba o kojoj je reč, zove se i preziva:

Jovan (Zizijulas), John Zizioulas, Ιωάννης Ζηζιούλας (rođ. 1931. god.) – mitropolit Konstantinopoljske (Carigradske) patrijaršije, teolog-modernista [2], ekumenista. Učesnik pripreme Osmog Vaseljenskog Sabora [3]. Najznačajniji predstavnik treće generacije modernista [4].

 

Uticaji

 

Zizjulas je učenik Georgija Florovskog.

Kao teolog i teoretičar ekumenizma nalazio se pod uticajem ideja oca Georgija Florovskog [5], o. Nikolaja Afanasjeva [6] i Vladimira Loskog [7]. Tok njegove misli u potpunosti se uklapa u školu pariskog bogoslovlja [8]. Mitr. Jovan (Zizjulas) svoje stavove bazira na učenju oca Nikolaja Afanasjeva [9] o Crkvi, koje mitropolit Jovan (Zizjulas) izlaže metafizičkim terminima.

Učenje mitr. Jovana (Zizjulasa) značajno je uticalo na sve savremene modernistve, među kojima najpoznatiji požarevački episkop Ignjatije (Midić) [10].

 

Obrazovanje

 

Studije otpočeo na Solunskom univerzitetu, dok je bogoslovsko obrazovanje stekao na Univerzitetu u Atini diplomiravši 1955. godine, a svoje obrazovanje nastavio dalje na Ekumenističkom institutu u opštini Bosi kantonu Vo, Švajcarska (fr. Institut œcuménique de Bossey) [11].

Inače Ekumenistički institut u Bosiju osnovan na inicijativu Generalnog sekretara Centralnog komiteta Svetskog saveta crkava Viljema Viser-Hofta u oktobru 1946. godine na imanju koje je kupio Džon Rokfeler mlađi (i odmah mu poklonio milion dolara, čija današnja nominalna vrednost iznosi: $ 13,265,494.51), od samog svog osnivanja zamišljen kao „laboratorija ekumenskog pokreta“ [12].

Svoje postdiplomske studije nastavlja na Harvardskom Univerzitetu, gde brani doktorsku tezu na temu: „Hristologija Maksima Ispovednika“. Magistar bogoslovlja postaje 1956. god.

Na Harvardskom univerzitetu izučava patristiku pod rukovodstvom o. Georgija Florovskog. Godine 1965. god., a na Univerzitetu u Atini brani doktorsku disertaciju na temu „Jedinstvo Crkve u Svetoj Evharistiji i episkopu tokom prva tri veka“ (Η ενοτης της Εκκλησιας εν τη Θεια Ευχαριστια και τω επισκοπω κατα τους τρεις πρωτους αιωνας).

U to vreme na Harvardu sarađuje sa Društvom vizantijskih studija „Dumbarton Oaks“, da bi postao i njegov član.

1966. – 1967. god. postaje naučni saradnik na Bogoslovskom fakultetu Atinskog Univerziteta.

Od 1970. do 1973. god. postaje predavač dogmatičnog bogoslovlja na Univerzitetu u Edinburgu, a od 1973. do 1987. god. srećemo ga kao predavača sistematskog bogoslovlja na Univerzitetu u Glazgovu. Predaje na Kings College u Londonu.

Godine 1984. – 1998., mitropolit Jovan (Zizjulas) predaje dogmatično i simvolično bogoslovlje na Aristotelovom univerzitetu u Solunu.

Godine 1993., izabran za stalnog člana Atinske akademije (Grčka akademija nauka). Od 2001. godine Zamenik predsednika, a od 2002. godine predsednik Atinske akademije nauka. Sarađuje sa Međunarodnom akademijom za istraživanje religije (Brisel) [13].

Predavao na Pontifikalnom Gregorijanskom univerzitetu u Rimu [14] i Ženevskom univerzitetu, a kao predavač nastupao i na mnogim evropskim univerzitetima.

Jerarhija

14. juna 1986. god., rukopoložen za đakona, a 15. juna 1986. god., – za prezvitera.

17. juna 1986. god., izabran za episkopa Carigradske patrijaršije, sa titulom mitropolita Pergamskog. Za episkopa  hirotonisan 22. juna, 1986. god.

Crkvene dužnosti

Od 2000. godine šef predstavništva Carigradske patrijaršije u Atini.

U periodu od 2006. – 2007. god. mitropolit Jovan (Zizjulas) bio član Svetog Sinoda Carigradske patrijaršije. Savetnik Carigradske Patrijaršije i predsednik ekumenskog međunarodnog verskog i naučnog komiteta Carigradske Patrijaršije (od 1994. godine).

 

Ekumenizam

 

Od 1967. do 1970. god., obavljao sekretarsku dužnost ogranka komisije „Vera i crkveno ustrojstvo“ [15] Svetskog saveta crkava [16]. Član Mešovite radne grupe rimokatoličke crkve i Svetskog saveta crkava [17]. Član Komisije Svetskog saveta crkava „Krštenje, Evharistija i Služenje“, jedan od autora Limskog dokumenta [18].

Učesnik Pete svetske konferencije na temu „Vera i crkveno ustrojstvo“ [19] (1993. god.), gde je održao uvodno predavanje na temu „Crkva kao zajednica“.

Član pravoslavno-anglikanskog dijaloga. Kopredsednik Međunarodne komisije za anglikansko-pravoslavni teološki dijalog [20] i jedan je od autora „Kiparskog dokumenta“.

Jedna od centralnih figura u jednostranim pregovorima sa katolicizmom. Kopredsednik Zajedničke međunarodne komisije za teološki dijalog između katoličke i pravoslavne crkve (2006 – 2016. god.) [21]. Prisustvuje inauguraciji pape Franciska (19. marta 2013. godine). Više puta posećivao Vatikan tradicionalnom ekumenskom posetom na dan katoličke proslave Svetog Petra i Pavla (29. juna).

Septembra 1989. godine učestvovao na konferenciji „Hrišćansko jedinstvo. Feraro-Florentinski sabor 1438/39 – 1989“ održanog u Firenci.

Učesnik konferencije „Apostolsko prejemstvo u crkvi i prejemstvo apostola“ (Rim, 23. – 24. novembar 1995. god.), u organizaciji Centra „Pro Unione“.

Učesnik međunarodne ekumenske konferencije „Čovek – upravitelj Božijeg stvaranja“ u opštini Bosi, Švajcarska (2012. god.).

 

Osmi vaseljenski sabor

 

Od 1990. god., učestvuje u pripremi Osmog Vaseljenskog Sabora [22]. Konkretno, mitropolit Jovan (Zizjulas) učestvovao na sesiji Međupravoslavne komisije za pripremu Svetog i Velikog Sabora 1990. godine [23], a juna 2009. godine – predsedavao Četvrtim Predsaborskim zasedanjem, dok ga decembra 2009. [24], i februara 2011. godine – vidimo kao predsedavajućeg Međupravoslavne komisije.

6 – 9. mart, 2014 učestvuje na zasedanju poglavara Pravoslavnih Crkava, na kome odlučeno o sazivanju Vaseljenskog (Svepravoslavnog) Sabora 2016. god. i postavljen za predsedavajućeg Specijalne međupravoslavne komisije za pripremu budućeg

Svetog i Velikog Sabora.

Predsedavao Prvim, Drugim, Trećim i Četvrtim zasedanjima Specijalne međupravoslavne komisije za pripremu Svepravoslavnog Sabora [25].

U martu 2015. godine, mitropolit Jovan (Zizjulas) pravda se grčkoj novinskoj agenciji „Romfea“, da on i drugi organizatori Osmog Vaseljenskog Sabora ne podržavaju perverznjake. Specijalna međupravoslavna komisija za pripremu Svepravoslavnog Sabora na sednici razmatrala pitanje tolerancije sodomita i ponudila rešenje u smislu da „osuđujemo sodomitski način života, ali ne osuđujumo nikog javno ili tražimo njihovo krivično gonjenje“. Usput, mitropolit Jovan priznaje da je zabranio članovima Komisije da obelodanjuju rezultate rasprave povodom ovog pitanja.

Predsedava na Petom Predsaborskom zasedanju [26] (11 – 16 oktobra 2015. god.).

 

Štampa

 

Više puta njegovi napisi objavljivani u časopisu „Sobornost“ [27], sam je autor časopisa „Istina“ [28], „Irénikon“ [29] i dr.

Ponizni papo-ljub(ac): papa Francisko „blagosilja“ titularnog (tj. tobožnjeg) mitropolita pergamskog Jovana (Zizjulasa)

Foto: /τρελο-γιαννης/

Stanovišta

Popularnost mitropolita Jovana (Zizjulasa) na Zapadu objašnjava se činjenicom, da se osnovni motivi njegovog učenja poklapaju sa postmodernim filozofskim dešavanjima (ali i u katoličkoj crkvi), sa naglaskom na njegovo poricanje supstancijaliteta, svih baza.

Mitropolit Jovan (Zizjulas) tvrdi da je neophodno pronaći način za prevazilaženje razlike između Božanstva i čovečanstva. Pomoću bića (suštine) ovo je nemoguće: Bog jeste natprirodno Vrhovno Biće, Blagi Bog Stvoritelj i Promislitelj, dok je čovek – jedno od stvorenih bića, stvorenih i postojećih samo zato što im Bog daje život. Zaista, Bog i čovek suštinski su različiti.

Mitropolit Jovan (Zizjulas) nastoji da u svoj sistem priključi Božanstvo, čovečanstvo i Crkvu. To je moguće postići u hrišćanskom veroučenju kroz veru u Boga, Stvoritelja i Promislitelja, tj. učenju o suštini i blagodati, ali kod mitropolita Jovana (Zizjulasa) ovo izaziva niz složenih problema i oživljava čitavu metafizičku shemu, a shema je apsolutno neosnovana.

U cilju spajanja Boga i čoveka, mitr. Jovan (Zizjulas) podriva svaki razlog postojanja, ukazujući na nepoznat i samo njemu znan „jaz između bića i zajedništva“. Ovo predstavlja čisto verbalnu formulu koja nema nikakvog metafizičkog opravdanja i samo isključivo mitropolitove reči prevazilaze tu prazninu (kome trebamo verovati „na reč“). On priznaje identičnost postojanja i opštenja, ali samo ako se „nalaze“ u ličnosti.

Zašto ne verovati zajedno sa svim hrišćanima u Boga kao Vrhovno Biće, Jedino istinsko Biće? Zato što, budući da je bit (suština) navodno bezlična, a ličnost slobodna! Mitropolit Jovan (Zizjulas) smatra da je ovo presudno. On uči: „Bitije Božje je korelativno: nemoguće je govoriti o Božijem bitiju izvan koncepta opštenja. Prema tome, „Njegovo bitije je identično sa činom zajedničenja. Po definiciji, Božanska Suština ima odnošajni karakter (substance possesses almost by definition a relational character)“, i za njega je Crkva „korelativna stvarnost“ (šta god to značilo).

Iako mitr. Jovan (Zizjulas) najavljuje i ontološki koncept zajedničarenja, on ga istovremeno neobjašnjivo lišava samodovoljnosti i egzistencije, a zatim sve elemente svojih fraza izjednačava, proglašavajući bitije – zajedničenjem, a zajedničenje – suštinom ličnosti. Izlaz iz ove jednačine iz nepostojećeg bitija i zajedničenja mitr. Jovan (Zizjulas) vidi u konkretnoj ličnosti, koja za njega, takođe ne postoji. Sveukupni rezultat je prepoznavanje jedinstvene konkretne varijabilnosti i nepostojanost bitija u svakom pojedinačnom trenutku.

Bogu mitr. Jovan (Zizjulas) poriče jedinstvo Božanske Suštine, što nam omogućava da sagledamo mitropolitovo učenje kao ateističko. Na primer, on kritikuje zapadno bogoslovlje zbog činjenice da u njemu „jedinstvo Boga predstavlja jedna božanska ‘supstancija’ ili jedno Božanstvo“ (lat. substantia – suština; koja je u osnovi).

Suštinu Trojice Zizjulas deklariše kao – opštenje, a izvor opštenja – Ipostas Boga-Oca. U kontekstu učenja mitr. Jovana (Zizjulasa) ovo se samo površno poklapa sa lažnim učenjem Etjena Žilsona, percipiranog kroz (stav) oca Jovana Majendorfa, dok Ličnost Boga Oca, Zizjulas sa svoje strane, proglašava podređenoj zajedničenju, zavisnoj od zajedničenja, gde se ista konstituiše tim zajedničenjem: „Ljubav kao slika Božijeg postojanja“ na neki način Ga „ipostazira“, što je za mitropolita Zizjulasa izvor i suština, što je nemoguće razumeti.

U tom smislu, mitr. Jovan (Zizjulas) rešava i problem Istine i bitija, ukoliko uči o njihovoj podudarnosti, a što podseća na ateizam i ova koincidencija u stvari znači potpunu proizvoljnost u odnosu na Istinu.

Zapravo, Istina se odnosi samo na stvoreno biće, jer Bog-Istina sudi i pokazuje milost. Istina u tom smislu se nadvlači na svet od spolja, pa stoga Istina nije kontroverzna i nije dijaloška, već se dogmatično izražava. Zizjulas naprotiv, smatra, da se Istina poklapa sa opštenjem ličnosti, i, pak, sa bićem. Prema njegovoj postmodernoj doktrini, u stvarnosti, ne sadrži u sebi sud o istini. Kriterijum istine stupa u „odnos“, i ako, na primer, katolici i pravoslavni stupaju u dijalog, to on već dobija neku istinu i fundamentalnost. Stoga stvarno ne postoji ništa manje ili manje trajno osim pravoslavnih odnosa između sebe i drugih.

Mitr. Jovana (Zizjulasa) optužuju da sva njegova metafizika „opštenja“ vodi do činjenice da su bezuslovno sva postojeća suštastva uništena. Za njega, sve što postoji, pruzrokovano je „opštenjem“, a ne bitijem u sebi. Ova optužba je pravična, uz objašnjenje da pod „opštenjem“ po sistemu mitr. Zizjulasa, možete proglasiti bilo šta i za njim „aminovati“ bilo kakav status, što on savršeno demonstrira u svom ekumenskom radu.

Arhaična jeres [30]

Mitr. Jovan (Zizjulas) zastupnik je jedne arhaične jeresi, ali da bi opravdao svoje revolucionarne stavove sa pravoslavne tačke gledišta, obraća se autoritetu Svetih Otaca, pa tako učestvuje na međunarodnom simpozijumu posvećenom modernističkom tumačenju radova Sv. Maksima Ispovednika (Beogradski univerzitet, 18-21. Oktobar 2012. god.).

Teorija ekumenizma

U osnovi učenje mitr. Jovana (Zizjulasa) je ekumenističko, a naročito se poklapa sa filozofskim postmodernizmom u proučavanju zajednice kao izvora interpretacije (koja zamenjuje postmodernističku Istinu). Zizjulas u doslednom traženju podrške za bitije čoveka i Crkve – pokušava u drevnim i modernim rečima pronaći uporište svojim stavovima, pa tako, za razliku od oca Nikolaja Afanasjeva, koristi filozofsku terminologiju, kako bi je onda opet „prevazišao“, ponovo rečima.

Kako Zizjulas opisuje učenje o Crkvi? „Pravoslavni (vernici) nikada neće odstupiti od svog uverenja da je Pravoslavna Crkva Una Sancta, zbog svog uverenja da je Crkva istorijska realnost i da je ne možemo tražiti izvan predanja, koje nam je istorijski zaveštano, a mi ga usvojili. Dokle god nemaju razloga da pređu u drugu hrišćansku denominaciju ili crkvu, to jest, sve dok ostaju pravoslavni, identifikovani su Una Sancta sa svojom Crkvom“ (naglasak dodajemo sa: antimodern.ru).

Pa kako zaista stoje stvari? Da li su pravoslavni vernici objektivno u pravu ili pravo imaju samo na svoje istorijski uslovljene stavove, sve dok se ne pojave razlozi „da odu u drugu hrišćansku denominaciju ili crkvu“?

Vrlo pogodan za praksu ekumenizma u mitropolitovom smislu je pojam „zajedničenja“ koji razume kao „odnos između ličnosti“. Stoga, već sam „odnos“ je ekvivalentan „zajedničenju“, bez obzira na to šta je i kakav taj stav.

Šta je ekumenistički pokret sa stanovišta njegovih učesnika? Mitropolit Jovan (Zizjulas) ovako uči, „zajednica, posredstvom koje, to jest, posredstvom suživota, rada, teološke refleksije, patnje, svedočanstva, it.d., a iznad svega – podela zajedničke vizije o tome šta je Crkva, mogu dostići ne samo ispovedanje Jedinog Gospoda, već i Jedine Crkve“.

On podrazumeva, da već i sami razgovori o Bogu i Crkvi imaju crkveni i duhovni značaj, bez obzira na to da li se jedni sa drugima i slažu i u kojoj meri. Ovde radi opravdanja ove vrste praktične aktivnosti na izdaji Pravoslavlja nužna je Zizjulasova metafizička teza kao na primer: „Zato što verujemo u Boga, Koji je zajednica kao Trojica, pozvani smo da budemo zajednica ličnosti“.

U ime opravdanosti ekumenizma, mitr. Jovan (Zizjulas) izmišlja nove zakone: „Moramo razlikovati Crkve i posedovanje eklesiološke vrednosti“, tj., da razlikujemo Crkvu od njenog značenja.

Mitropolit Jovan (Zizjulas) priznaje da pravoslavni ekumenisti „nisu postigli to, da formulišu jedan jedinstveni Simvol vere na religijskoj osnovi Svetskog saveta crkava, ali u ovoj oblasti ima napretka… Da li zaista pokret u tom pogledu nema nikakvog eklesiološkog značaja?“ – upućuje Zizjulas retoričko pitanje, kako bi samom dijalogu time dodao ontološki status, iako to nije ni na koji način opravdano i ne može se opravdati.

Uz svo Zizjulasovo oboženje „zajedničenja“ (krcato ljubavi) to sa druge strane uopšte ne projavljuje miroljubivost prema svojim ideološkim protivnicima i svoju pravoslavnu sabraću spreman je optužiti zbog „duhovnog terorizma usmerenog protiv ekumenizma“. Ruska Crkva se direktno krivi zbog „nemogućnosti da odgovori na savremene izazove“, smatrajući uz to da je vernost Predanju Crkve samo izgovor, kojim se opravdava zaostalost Ruske Crkve [2].

Pa tako 2014. god. izjavljuje da neslaganja između Konstantinopolja (Carigrada) i Moskve ugrožavaju procesu ekumenskog dijaloga između Pravoslavnih Crkava i Rima. U intervjuu za „Vatican Insider“ Zizjulas je rekao da predviđa probleme u nastavku pomenutog dijaloga.

Među najozbiljnijim problemima, prema mitropolitovim rečima, jeste odbijanje Ruske Pravoslavne Crkve da prihvati poziciju o prvenstvu u obliku u kojem to tumači Konstantinopoljska Patrijaršija. Ovaj problem, prema arhijerejevim rečima, postaje još izraženiji zbog ogromnog uticaja Moskovske Patrijaršije u pravoslavnom svetu.

U međuvremenu, mitropolit Jovan ponovo odbacio stav Moskovske Patrijaršije, u kome smatraju da Istočna hrišćanska tradicija nikada nije priznavala univerzalno prvenstvo (primat).

Mitropolit pergamski kazao:

„Od samog početka crkvene tradicije postojali su kanoni u kojima je rečeno: u Crkvi nikad ne biva Predstojatelja bez Sabora i nikad ne biva Sabora bez Predstojatelja. Harmonija između Predstojatelja i Sabora je dar Svetog Duha. Ovo je bila naša eklisiologija od samog početka“.

Mitropolit Jovan smatra da je potrebno napomenuti da ove ideje nemaju nikakve veze sa sekularnim konceptima demokratije i monarhije, iako učenje o prvenstvu u vaseljenskom papinom prvenstvu nad Hrišćanskom Crkvom nosi jasno sekularni karakter: notornu želju i pokušaj za vlašću.

Arhijerej Konstantinopoljske Crkve takođe izjavio, da je papa Francisko pružio izvesnu podršku pravoslavnim učesnicima u ekumenskom dijalogu, naročito naglašavajući da Katolička crkva treba da uči iz Istočnog iskustva sabornosti.

„Ranije su pravoslavni papu smatrali kao figuru koja je sebe postavila na pijedestal, a papstvo – kao oblik crkvenog imperijalizma“, – rekao je mitropolit Jovan pergamski. – Papa Francisko je pomogao da se ova slika odagna.

Tokom dvadesetog veka postaje vrlo uočljiva želja carigradskog patrijarha da u pravoslavnom svetu stvori neku vrstu analoga istočnog papstva i pretenduje na posebno prvenstvo – ne samo po časti, nego i vlasti – ta želja ne samo da nastavlja da raste, već takođe ima uticaj na karakter pravoslavno-katoličkih odnosa u sadašnjoj fazi.

 

Ekološka svest

 

Mitropolit Jovan (Zizjulas) priznaje svoju bliskost ka gnostičkoj ekološkoj svesti.

Mitropolit Jovan (Zizjulas) pozdravio encikliku „Laudato Si’“ pape Franciska i istakao da je Carigradska Patrijaršija prva koja je skrenula pažnju na ozbiljnost ekološke krize u svojoj encikliki (poslanici) 1989 [31]. godine. „Moramo priznati naše ekološke grehe“, naglasio je dodajući „da je danas ovo glavni zadatak za čitavu podeljenu hrišćansku Crkvu“, – istakao bogoslov modernista [3].

Skutonošin skutonoša: Na video snimku vidimo mitr. Zizjulasa prilikom održavanja mise (2014. god.) u Bazilici Svetog Petra u Vatikanu koju još nazivaju i „papina crkva“. Da situacija nije žalosna, bila bi još, poput nekog veselog skeča i – komična, kako se ovaj strakelja lomata po stepenicama vatikanske bazilike, a sve u cilju dodvoravanja Bergolju (i naravno, sa njim učestvuje u zajedničkoj molitvi), koji danas igra ulogu rimskog pape, a mitr. Zizjulas kao zagovornik papskog primata u čitavom hrišćanskom svetu to i svojim ulizništvom dokazuje.

Inače ovaj papa (Bergoljo) sa pozicije argentinskog kardinala, na jezuitsku intervenciju (abidiciranje pape Benedikta Šesnaestog više nego presedan u rimokatoličkoj crkvi) [32] biva ekspresno „izabarn“ (i postavljen 2013. god.) za rimskog pontifika tada, kada je već u Argentini prozvan za odgovornost za zločine počinjenih za vreme vojne diktature (1976-1983. god.) [33] [34], što kao sveštenik SPC u Argentini za vreme njegovog nadbuskopovanja mogu i lično posvedočiti.

Sada mitr. Jovan Zizjulas uvlači našu Crkvu pod Bergoljijevo okrilje, formirajući tako novu agresivnu sektu na našim prostorima i što je najtragičnije – unutar naše Crkve unosi „učenje strano Pravoslavlju“ kako pre izvesnog vremena reče episkop kanadski Mitrofan [35].

Kako je to uspeo? Vrlo jednostavno, podmuklim instaliranjem na arhijerejske pozicije u SPC svoje, već njegovim učenjem „inficirane“ učenike, koji dalje šire ovu zarazu, a da i sami nisu svesni posledica (ili jesu?) koje isto nosi sobom. Bilo bi časnije, da se deklarišu kao sekta, kao recimo sekta „Jehovinih svedoka“ koji su registrovana sekta i to niko ne spori (ali časniji od ekumenističkih džihadista jer ne uzurpiraju ničije crkve) i otpočnu podizati svoje hramove u kojima će služiti po svojoj volji i do mile volje, ali ne da na podmukli način svojataju hramove naše Crkve po Rokfelerovoj zamisli i finansiranju (što navodno, trebamo svi prihvatiti).

Na Ekumenističkom institutu u Bosiju (1955 god.), između ostalih pohađao ga i Vaseljenski patrijarh Vartolomej od1963 – 1968 god., (da slika bude jasnija), Zizjulas kao njihov stipendista dobiva smernice, koje su kasnije obeležile čitav njegov ekumenistički život.

Inače, institut u Bosiju poznat kao mesto za teološke konsultacije hrišćana sa judajistima, zatim je tamo održan Međunarodni omladinski seminar hrišćana i muslimana (1980) i drugi slični događaji, a posebno se na institutu forsiralo „žensko sveštenstvo“.

Pa je tako na primer, institut organizovao niz seminara za pristalice ženske ravnopravnosti u Crkvi, a posebno ženskog sveštenstva i njihovog liderstva u crkvi, na teme: „Žene: liderstvo u Crkvi“ (od 8. do 15. juna 1986), „Lik žene i pravoslavna duhovnost“ (1992. god.), „Žene u dijalogu – integritet vizije“ (1994. god.), „Feministička i pravoslavna duhovnost“ (1994. god.), „Vlast i zajednica žena i muškaraca u Crkvi“ (1997. god.) [36].

Sve ovo kako bi pojasnili od kuda dolazi Zizjulasovo „genijalno učenje“ koje dalje distribuira na naše prostore i u našu Crkvu.

Ako smatrate da je to (samo) crkveni problem, tada prijatelji, zaista imamo kolektivni problem sa nama samima, jer ovo ne da nije (samo) crkveni problem, već je i državnog nivoa, a posebno se tiče svakog od nas ponaosob. Jer, zašto zbog uzurpatora naše predačke vere i Crkve ljudi dolaze u situaciju da zbog neprihvatanja suludih i termina stranih Pravoslavlju, odlaze iz svojih Crkava, koje su podizali i čuvali (sačuvali sve do sada) njihovi preci? Sem toga, kako crkvene, tako i državne granice, po redosledu ovog plana, moraju se u budućnosti izbrisati, pa ćemo (po)ostati apatridi (ljudi bez države), pošto bez Crkve već ostajemo.

To se solidno uklapa u globalistički plan u koji su i jerarsi SPC tokom ’90 godina prošlog veka (pa sve do sada) bili uključeni, trubeći nam da se odreknemo Kosova i Metohije, jer zaboga, zemlja čija nije bila i čija neće biti, kako se kaže: „čije su ovce, toga je i planina“ [37].

Kao što vidimo, ova ličnost u vidu titularnog mitropolita pergamskog pri Carigradskoj patrijaršiji, nije nikakav „genijalac“ ni „avangarda“, već cilj njegove prisutnosti ovde je, da opravda Rokfelerov novac i uništi nam, kako Crkvu tako i državu, kako to ekumenisti izvoljevaju reći: „ništa lično, jednostavno je biznis u pitanju“, pošto očigledno, vera u Boga Živog i Tvorca – odsustvuje!

Ako tome dodamo da je naša Otadžbina i Crkva samo figura na šahovskoj tabli na kojoj neke čike igraju velike geopolitičke igre i vera (posebno Pravoslavna) ovde je sasvim sporedna.

A mi: da li ćemo to i dozvoliti (?), ako ne odgovorimo na ovo pitanje danas, to ne znači da nećemo odgovarati, naprotiv, odgovor ćemo dati jednog dana kada se budemo suočili sa svojom savešću!

===

Napomene:

1./. Stvar je u tome, što se u SPC vodi „tihi rat“ i „na kvarno“ uklanjanjaju klirici koji ne žele prihvatiti unošenje u Srpsku Prav. Crkvu elemente jedne drevne sekte, već osuđene pre toliko vekova (to ćemo dotaći i u daljem tekstu ove teme). I to se ne dešava samo u našoj pomesnoj Crkvi, već i u Ruskoj, Ukrajinskoj, Rumunskoj i drugim. U Srbiji takvu pojavu nazivaju „novotarenjem“, a njene nosioce „novotarcima“, dok u stvarnosti su to oni koji se trude obnoviti drevnu sektu (dakle ništa novo) što mi jedan mlađi ukrajinski episkop u našoj ličnoj prepisci i priznao: „…mы модернисты i обновленцы, a ne konservatorы“, što će reći, modernisti smo i obnovljenci, a ne konzervativci (koji čuvaju svetootačko Predanje)…

I dok se našoj javnosti „serviraju“ teme poput: „Skupih automobila SPC vladika“, „Pronevera novca“ u pojedinim eparhijama i t. d,. istovremeno potajno i daleko od očiju javnosti (o čemu niko ni ne piše niti govori) uklanja i ona manjina časnih klirika (sveštenstvo) sa svojih pozicija-parohija. Zbog trauma koje sveštenici i njihove porodice tom prilikom preživljavaju, čije posledice izazivaju čak i porodične tragedije, naravno, sem toga i zaplašeni, nemaju snage o tome (i javno) progovoriti o „doživljajima“ koje bi mirne duše mogli smestiti u rubriku „crne hronike“. Sve se odrađuje „u belim rukavicama“, svi „čisti“, sve idealno, a tekstovi slični ovom, bivaju izloženi kritici, dok pisci istih „nagrađeni“ diskriminarajućim verbalnim terminima.

U nekim kasnijim napisima, dotaćićemo se i ove nesvakidašnje situacije u SPC, koja se duboko skriva od očiju srpske javnosti.

2./. Neverje, „nafilovano“ bogoslovskim terminima.

http://dvagrada.ru/wiki/Модернизм_(история)#.D1.82.D1.80.D0.B5.D1.82.D1.8C.D0.B5_.D0.BF.D0.BE.D0.BA.D0.BE.D0.BB.D0.B5.D0.BD.D0.B8.D0.B5_.28.D1.81.D0.BE.D0.B2.D1.80.D0.B5.D0.BC.D0.B5.D0.BD.D0.BD.D0.BE.D1.81.D1.82.D1.8C.29

3./. http://dvagrada.ru/wiki/Восьмой_Вселенский_Собор

4./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BC_(%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%8F)#.D1.82.D1.80.D0.B5.D1.82.D1.8C.D0.B5_.D0.BF.D0.BE.D0.BA.D0.BE.D0.BB.D0.B5.D0.BD.D0.B8.D0.B5_.28.D1.81.D0.BE.D0.B2.D1.80.D0.B5.D0.BC.D0.B5.D0.BD.D0.BD.D0.BE.D1.81.D1.82.D1.8C.29

5./. http://dvagrada.ru/wiki/Флоровский_Георгий_Васильевич

6./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%90%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%8C%D0%B5%D0%B2_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B9_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87

7./. http://dvagrada.ru/wiki/Лосский_Владимир_Николаевич

8./. http://dvagrada.ru/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%B6%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B5_%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%B5

9./. http://dvagrada.ru/wiki/Афанасьев_Николай_Николаевич

10./. http://dvagrada.ru/wiki/Игнатий_(Мидич)

11./. http://dvagrada.ru/wiki/Экуменический_институт_в_Боссэ

12./.  Ekološka svest pronalazi svoje ideološko opravdanje u prirodnoj filozofiji, panteizmu, a posebno se temelji na učenju o sofističkom stvaranju. Učenje Lava Tolstoja i „mirologija“ (u Ruskoj Crkvi „Oktobarsko bogoslovlje“, pojavilo se nakon Oktobarske revolucije 1917. god.) su takođe poslužili kao izvori. http://dvagrada.ru/wiki/Экологическое_сознание

13./. http://dvagrada.ru/wiki/Международная_академия_религиозных_исследований

14./. http://dvagrada.ru/wiki/Папский_Григорианский_институт

15./. http://dvagrada.ru/wiki/Вера_и_церковное_устройство

16./. http://dvagrada.ru/wiki/Всемирный_совет_церквей

17./. Ibid

18./. http://dvagrada.ru/wiki/Лимский_документ

19./. http://dvagrada.ru/wiki/Вера_и_церковное_устройство

20./. http://dvagrada.ru/wiki/Православно-англиканский_диалог

21./. http://dvagrada.ru/wiki/Смешанная_международная_комиссия_по_богословскому_диалогу_между_Православной_и_Римско-Католической_Церквами

22./. http://dvagrada.ru/wiki/Межправославная_комиссия_по_подготовке_Святого_и_Великого_Собора

23./. http://dvagrada.ru/wiki/Четвертое_Предсоборное_Совещание

24./. http://dvagrada.ru/wiki/Четвертое_Предсоборное_Совещание

25./. http://dvagrada.ru/wiki/Специальная_межправославная_комиссия_по_подготовке_Всеправославного_Собора

26./. http://dvagrada.ru/wiki/Пятое_Предсоборное_Совещание

27./. http://dvagrada.ru/wiki/Sobornost_(%D0%B6%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BB)

28./. http://dvagrada.ru/wiki/Istina_(%D0%B6%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%BB)

29./. http://dvagrada.ru/wiki/Irénikon_(žurnal)

30./. http://dvagrada.ru/wiki/Архаическая_ересь

31./. http://dvagrada.ru/wiki/1989

32./. Papa Benedikt Šesnaesti još kao sveštenik Jozef Racinger svrstao se u red najtvrdokornijih konzervativaca u Rimokatoličkoj crkvi. Po njegovom mišljenju, da bi se Crkva spasla ona mora da se suprotstavi galopirajućem liberalizmu napretka. Kao takav nije se nikako uklapao u jezuitski globalistički plan, pa je iznuđena njegova ostavka navodno zdravstveni problemi, koji je još uvek, iako u godinama živ i zdrav (dok je recimo papa Jovan Pavle Drugi – Jozef Vojtila ostao na svom položaju sve do smrti, iako se od alchajmerove bolesti tresao kao Italija nakon aktiviranja Etna vulkana), istovremeno, kada jedan jezuita na drugom kraju planete u Južnoj Americi, Argentini, svim silama se zalaže za liberalizam u rim. kat. crkvi, pod čije skute već po planu očekuju prvog „dođoša“ – Pravoslavnu Crkvu – pa srećno bilo!

Kao patrijarh srpski Irinej: papa Bergoljo tada buenos-ajreski nadbiskup, samo četiri meseca pred svoj izbor za rimskog papu, pali Hanuku – praznik svetlosti u jevrejskoj sinagogi decembra 2012. god. u Buenos Ajresu, Argentina. http://devenir.foroactivo.com/t6393p555-el-papa-francisco-se-acerca-a-iran

33./. http://www.vaseljenska.com/svet/papa-na-sudu-u-vezi-pocinjenih-zlocina-u-argentini-za-vreme-diktature/

34./. Prljavi rat (šp. Guerra Sucia) odnosi se na državni terorizam u Argentini usmeren protiv opozicije, nekoliko hiljada levičara i levičarskih militanata, revolucionara, sindikalista, studenata, novinara, marksista i gerilaca Huana Perona te simpatizera istih. Gerilske grupe Montoneros i Narodna revolucionarna vojska (ERP) su bile glavne mete te kampanje. Brutalnu „antikomunističku“ kampanju pokrenula je desničarska vojna vlada diktatora Horhea Rafaela Vidala od 24. marta 1976. do povratka civilne vlasti u Argentini 1983. Tačna hronologija početka političke represije je još uvek nejasna među nekim istoričarima, pošto su sindikalisti bili meta atentata još 1973, a individualni slučajevi državnog nasilja protiv „peronizma“ i levice su se javljali još 1950-ih (Bombardovanje Place de Majo). Masakr u Trelevu 1972, delovanje Argentinske antikomunističke alijanse od 1973. i „proglas o uništenju“ levičarskih gerilaca Izabele Peron tokom Operacije Nezavisnost 1975, su takođe predloženi kao datum početka „Prljavog rata“.

Procene o broju ubijenih i nestalih u tom razdoblju sežu od 9.000 do 30.000.  https://sr.wikipedia.org/sr/Prljavi_rat

35./. Iz privatne prepsike sa kanadskim episkopom SPC g. Mitrofanom  11. 11. 2016. god.

36./. http://dvagrada.ru/wiki/Экуменический_институт_в_Боссэ

37./. Sećamo se i Božićne poslanice počivšeg patrijarha Pavla, gde se kaže: „Još apelujemo na vas, u ime Svetoga Save, Svetog Kneza Lazara, da poštujete zapovest Božju: Rađajte se i množite se. Jer ako Gospod i ostavi Kosovo u našim rukama, Srbi će vrlo brzo tamo iščeznuti ako natalitet bude kao što je sada. A rečeno je: „čije ovce, toga i planina“ … Jeste da je i potpisnik ovih redova te reči čitao u crkvi, reči svog poglavara i poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, no duboko u duši bilo mu je bolno: zar patrijarh, koji je trideset godina proveo na Kosovu i Metohiji, služeći Bogu i Rodu tamo, da izgovori ove reči? http://www.vaseljenska.com/misljenja/evropska-unija-kao-paganska-tvorevina/

 

Slaviša Lekić, sveštenik