Kako bi koja jugoslovenska republika postajala „nezavisna“, žurno bi počela dokazivanje „pretrpljenih muka pod velikosrpskom diktaturom“, ostavljajući pritom u Beogradu brojnu koloniju svojih nekadašnjih funkcionera, koji su uspešno „federirali“ dotadašnju zajedničku državu, sve do njene konačne propasti.
Da bi uopšte mogli biti imenovani na odgovorne razbijačke funkcije u Beogradu, od usvajanja ustava iz 1974.godine, antisrpstvo je svima bilo obavezna deklaracija!
Ipak, na tim poslovima najduže su se zadržali montenegrinski kadrovi, koji su uspešno preživeli i višestranačku tranziciju, povezujući se plemensko-rođačko-interesnom osnovom, izgrađujući pritom svoju „hobotnicu“ u državnim službama, privredi (ostatcima), kulturi, ali naročito na univerzitetu, koji je od njihovog oslobođenja Beograda, iako je to prethodno uspešno izvela Crvena armija, postao njihov zabran!
Trebalo je od tog „velikosrpskog bastiona“ stvoriti uspešan projekat „svetle zajedničke budućnosti“ , što se i dan danas vidno oseća.
U projektu preumljivanja srpskog naroda u Crnoj Gori, posebno je naglašeno „dokazivanje spontanog narodnog otpora velikosrpskoj hegemoniji“, nakon ujedinjenja u zajedničku državu!
Kralj Nikola, namerno je odbacio predlog Nikole Pašića za zajedničko povlačenje u Albaniju i potom otvaranje fronta u sastavu snaga Antante, da bi samo dve sedmice potom otišao u Italiju, ali sam!
Posle okupacije kraljevine Crne Gore u januaru 1916.godine, mali broj njenih vojnika i oficira odstupio je zajedno sa srpskom vojskom, da kao srpski dobrovoljci učestvuju u ratu za oslobođenje okupirane Otadžbine.
Većina je vratila puške u oružne magacine, i potom se razišla svojim kućama, po naredbi vlade, koja je samo provela Nikolin nalog. Deo oficira koje su njihovi zemljaci, koji su odmah demokratski pomogli okupatoru u uspostavi novog poretka, označili kao potencijalno opasne za „mirni suživot“, dobio je potom besplatan smeštaj u mađarskom logoru Boldogasonj, gde su se delili u kritičare kralja Nikole ili zaštitnike gospodara, sve do austrougarske kapitulacije, kada kreću natrag u Crnu Goru već potpuno oslobođenu srpskom i francuskom vojskom, uprkos talijanskih „oslobodilačkih“ napora.
Mali broj Crnogoraca, latio se ponovo puške već u leto 1916.godine, da oružjem oglasi nepokornost okupatoru, ponevši ponosno ime komiti, kao narodni borci za slobodu!
Uprkos tegobama, progonu mađarske žandarmerije, gde su Hrvati i muslimani bili onaj udarni bat za mrvljenje otpora, opstali su i dočekali da se bez ostatka priključe oslobodiocima u progonu okupatora iz svoje zemlje, vešto vodeći srpsku i francusku vojsku do Jadrana.
Posle proterivanja okupatora, oni će održati svoj zbor i većinski dati podršku inicijativi grupe narodnih poslanika da se sazove Velika narodna skupština u Podgorici, koja će izglasati volju naroda da se ujedini sa Srbijom u zajedničku državu, jer je potpisana kapitulacija označila nestanak dotadašnje države, kraljevine Crne Gore, te je vojska Antante oslobađala okupirano područje, a ne nikakvu nepostojeću kraljevinu Crnu Goru!
Čim prvi bivši internirci stigoše na Cetinje, opseti se deo njih da gube svoje nekadašnje privilegije uz „svijetlog gospodara“, te uspostaviše kontakte sa talijanskim okupacionim čelnicima u Albaniji, ostvarujući tako i vezu sa ekskraljem Nikolom koji bijaše u francuskom gradu Neiju, gde su ga saveznici smestili, posle njegovog dolaska iz Italije.
Iako je već u tekstu Krfske deklaracije iz 1917.godine bilo jasno, da od obnove crnogorske državnosti nema ništa, upeo je Nikola iz petnih žila da slučaj internacionalizuje.
Zdušno mu je pomagala talijanska vlada, i naročito ambasador Velike Britanije u Vatikanu, uporno vršeći pritisak na američkog predsednika Vilsona, kao odlučujućeg činioca u rasturanju Austro-Ugarske, i stvaranju novih država na njenom dotadašnjem teritoriju! Svesni činjenice da je srpski vojnik poništio tajni Londonski ugovor, ipak su Vatikanci i Britanci uspeli da Vilson u svojim tezama podrži te odredbe, ali i naglasi, da će se u bilateralnim pregovorima rešiti nastali eventualni granični sporovi među saveznicima.
Kako bi sebi stekli komotnu poziciju pred konferenciju u Versaju, nagovorili su talijanski čelnici pojedine povratnike iz mađarskog logora da podbune nezadovoljnike, očekujući masovan odziv i internacionalizaciju „crnogorskog pitanja“, koje su dogovorno trebali podržati i predstavnici hrvatske stranke HSP u zajedničkoj državi, prividno štiteći „prava“ nepostojeće kraljevine Crne Gore.
Zlonamerno izabravši da na Božić počnu oružanu pobunu, „domoljubi“ su pretrpeli poraz od članova Napredne omladine crnogorske i nekadašnjih komita, koji su u nekoliko dana kao pomoćna žandarmerija, rasturili pobunjenike uz pomoć Jadranskih trupa, formacije srpske vojske koju su činili dobrovoljci iz nekadašnjih austrougarskih krajeva, a ne iz Srbije, kako danas lažu montenegrinski revizori događanja!
Uspešno izbegavši u albanske krajeve pod skute talijanske vojske, pobunjenici su preveženi preko mora u Italiju i smešteni u gradić Gaetu, gde će ih se okupiti oko dve hilade civila, žena, dece, bivših oficira i podoficira, crnogorskih žandara i političara, a pridružiće im se i pojedinci iz ekonomske emigracije.
Da ipak pokušaju internacionalizaciju, naredili su talijanski političari da se odmah formira „crnogorska vojska“, koju su uniformisali i počela je obuka budućih „oslobodilaca“!
U julu 1919.godine, talijanski gospodari su odlučili da se počne „borba za slobodu“, te su nakrcali brod oružjem, odećom, konzervama i pratećom opremom, ukrcavši i 69 pripadnika „crnogorske vojske“, kojima je kralj Nikola podelio oficirske i podoficirske činove, da u „okupiranoj domovini povedu ugnjeteni narod, koji nestrpljivo jedva čeka“!
Iskrcali su ih u Albaniji, gde su im Šiptari iz pograničnih mesta rado pomogli da deo oružja i opreme prebace u Crnu Goru, naravno uz malu dobrovoljno udeljenu količinu i njima, da ubijaju stanovnike u pograničnoj zoni, izazivajući posledičnu intervenciju žandarmerije, što će naručena štampa rado nazivati „srpskim brutalnim postupcima na terenu “!
Nova pobuna, planirana je opet na veliki pravoslavni praznik, Petrovdan, ali je ponovo doživela težak poraz, rasturili su ih opet sami domaći, nazivajući ih pritom stranim plaćenicima, a ne nikakvim „borcima za slobodu“!
Najveći deo tih „prekomorskih oslobodilaca“ ponovo je brodom prebačen nazad u Gaetu, a manji deo je ostao na terenu, da puškara sa poternim odeljenjima žandarmerije, da zajedno sa šiptarskim i vmrovskim izvođačima terenskih radova, obraduje svoje strane naručioce!
Njih danas montenegrinski revizori istorije nazivaju „komiti“, iako su dokazano bili strani plaćenici koji vrše terorističke akte, u međunarodno priznatoj državi! Posle potpisivanja Rapalskih ugovora, kojima je regulisano razgraničenje Italije i Kraljevine SHS, teroristički kamp u Gaeti gubi značaj, i postepeno se gasi. Većina njegovih korisnika, rado je prihvatila amnestiju koju je potpisao unuk Nikole Petrovića I, taj mrski kralj Aleksandar, koji je amnestirao i većinu „boraca za slobodu“, dotadašnjih stanovnika poznatog podgoričkog zatvora, nazvanog „Jusovača“ iz turskog zemana.
Tako će „gaetaši“ zapravo poslužiti Musolinijevoj vlasti kao ogledni model, kako se organizuje teroristički kamp, što će se od 1929.godine uspešno primeniti na hrvatske teroriste koji su se samoprozvali ustaše. Oni će preko Zadra početi da pristižu u talijansko mesto Bovino, gde će se za njih organizovati smeštaj i teroristička obuka.
Ali, hrvatski teroristi će uznapredovati, njima će biti organizovana i fašistička „izobrazba“, što će u sprezi sa RKC prerasti u čvrst spoj hrvatskog klerofašizma, čije pristalice i danas uspešno bujaju u „demokratskoj“ Hrvatskoj, članici EU i NATO!
Sitnicu, da su deca terorista rođena u Gaeti, posle svog odrastanja skoro redovno postajala članovi KPJ ili KPH (oni koji su studirali u Zagrebu jer nisu podnosili mrski Beograd), postajući istaknuti bravarovi rukovodioci, dospevajući na najviše državne funkcije, ali i aktivno učestvujući u obnovi crnogorske državnosti, tokom kampanje za razdruživanje prozvane referendum, treba sagledati u pravom svetlu, iz ugla srpske državnosti , koju eunijati (velikim delom potomci bravarovih „federaša“ zajedničke države ) uporno nazivaju „velikosrpskom“, nastavljajući tako još austrougarsku radnu tezu! Za očekivati je, da „gojenci hrvatskih vojnih učilišta“ iz Montenegrije, iz „objektivnih“ zapisa ustaša i gaetaša detaljno izuče sve „velikosrpske zločine“, pod instruktorskom palicom natoovskih demokratskih nadzornika!
Vreme je, i da Srbi detaljno izuče sve oblike njihove dugogodišnje saradnje, za zlu ne trebalo!