O naučnom zborniku „Pravoslavlje i rat“ razgovaramo sa profesorom doktorom Borislavom Grozdićem, pukovnikom u penziji, nekadašnjim profesorom vojne etike na Vojnoj akademiji. Profesor Grozdić trenutno predaje etiku na Pravnom fakultetu Privredne akademije u Novom Sadu.

 

Pomaže Bog, profesore! Uoči Beogradskog sajma knjiga iz štampe je, u izdanju Instituta za filozofiju i društvenu teoriju univerziteta u Beogradu i medija centra „ODBRANA“, izašao zbornik naučnih radova „Pravoslavlje i rat“. Vi ste priredili ovaj zbornik i on je svojevrsna novina. Kako se rodila ideja za ovim zbornikom?

 

 

 

Bog vam pomogao!

 

Odmah na početku da kažemo da je ideja potekla od direktora Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, profesora doktora Petra Bojanića, zatim profesora etike na Filozofskom fakultetu Jovana Babića i da pomenem i sebe. Očigledna je praznina u stručnoj literaturi koja se bavi problemom pogleda različitih tradicija na rat i ratovanje. U literaturi gde se nalaze pregledi različitih konfesija i njihov pogled na rat, jedino nema pravoslavnog pogleda. To je bio jedan od razloga zbog čega je pokrenut ciklus predavanja. Drugi: Zaista postoje praktične potrebe za odgovorima na ta pitanja. Naime, ova pitanje se uvek iznova postavljaju. Postavlja se pitanje kako pravoslavlje i pravoslavna crkva gledaju na rat i ratovanje. Postavlja se već 2000 godina i ne znači da imamo apsolutno sve odgovore na ta pitanja. Koliko god bi se o odnosu rata i pravoslavlja govorilo, uvek bi tu ostala otvorena pitanja o kojima može da se razgovara. Postoji jedna zabluda da je sve rečeno i da na sve možemo naći odgovore kod svetih otaca, u Svetom Pismu, svetom predanju. Dolazi novo vreme, novi oblici ratovanja. Nove tehnologije u ratovima otvaraju nova pitanja na koja mora da se da odgovor. To su razlozi zbog kojih je pokrenut ciklus predavanja. Uostalom, ideja je bila da se najpre čuju poznavaoci i stručnjaci koji bi imali šta da kažu na ovu temu. I to različite provinijencije. Bogoslovi najpre, filozofi, sociolozi, politikolozi.

 

Vidimo da je na zborniku radilo više stručnjaka iz različitih oblasti. Na ovu temu su pisali prof.dr Bogoljub Šijaković, arhimandrit dr Nikodim (Bogosavljević), prof.dr Aleksandar Fatić, dr Vladimir Dimitrijević, dr Aleksandar Stevanović, Jeromonah Ignatije (Šestakov), Davor Džalto, Slaviša Kostić, dr Vasilios Julcis, prof. dr Đorđe Enahe, jerej Vukašin Milićević, Petar Bojanić, Jovan Babić, i Vi kao priređivač i potpisnik uvoda.

 

Da, nastojali smo da dobijemo gledanja na ovaj fenomen sa različitih aspekata. Dalje, bila je ideja da se uključe stručnjaci iz što većeg broja pravoslavnih zemalja i crkava. To nam je bilo važno, da vidimo te specifičnosti, razlike. Ali, na kraju imamo poglede stručnjaka iz Grčke, Rumunije, Rusije. Nismo uspeli da dovedemo poznavaoce iz drugih pravoslavnih zemalja koji bi govorili na ovu temu. To je bio prvi korak. Da se održi jedan ciklus predavanja. Ciklus je počeo 1. aprila 2015. godine i trajao je do 22. aprila 2016. godine. Ukupno jedanaest predavanja. S tim što treba napomenuti da tekst đakona Nenada Ilića, koji je držao predavanje, ovde nije uvršten. Zato je uvršten tekst arhimandrita dr Nikodima (Bogosavljevića) koji je pripremio svoje izlaganje za ovaj ciklus predavanja, ali ga, iz određenih razloga, nije održao u Institutu, već na jednom drugom mestu. Njegov tekst smo uvrstili u zbornik. On predstavlja značajan doprinos ovoj temi, jer je naslov njegovog izlaganja bio „Da li je Hristos bio pacifista?“

 

Zbornik ne predstavlja jedinstveno stanovište, već pre skup različitih pogleda; između nekih je razlika toliko velika, da se nalaze na suprotnim krajevima.

 

Recite nam, da li se rat može sagledati (i kako) kroz diskurs pravoslavlja? Da li je dopušteno da se zlu suprotstavlja silom?

 

Da, to je pitanje koje se uvek iznova postavlja. Kako pravoslavlje gleda na rat. Kada kažemo pravoslavlje, onda mislimo Pravoslavna crkva. Ako je Bog u koga verujemo, ako je Gospod Isus Hristos Bog ljubavi koji donosi mir i da je mir ideal. U smislu mir u čovekovoj duši, da se čovek pomiri sam sa sobom, da se izmiri sa drugima oko sebe. Jedan naš duhovnik, starac Tadej je govorio „Izmirite se sami sa sobom pa ćete se izmiriti sa celim svetom“. Mir i u tom političkom smislu, mir između država. Postavlja pitanje kako se gleda na rat. Jedan od razloga zbog kojih je takođe važno bilo da se pokrenu ovakva pitanja i da izađe jedan ovakav zbornik jeste činjenica da u našoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi među bogoslovima, sveštenicima ima onih koji zagovaraju pacifističko stanovište koje podrazumeva potpuno protivljenje svakoj upotrebi sile. Takav stav predstavljaju kao pravoslavni stav, argumentujući činjenicama da se u Novom Zavetu i onome što Gospod poručuje, govori, što je Njegovo učenje, postupanje, ponašanje, nigde ne može naći mesta ili osnova uporišta za upotrebu sile. To je činjenica kod nas. U našoj tradiciji se to po prvi put javlja. Ukoliko bi pravoslavno stanovište bilo apsolutno pacifističko, onda bi stvarno moglo da se postavi pitanje „Kako je na to gledao Sveti Sava?“, a mi znamo da Sveti Sava nije bio pacifista. Iz žitija Svetog Save koje su napisali Domentijan i Teodosije, vidimo da se Sveti Sava zalaže za mir. Da ide da pregovara sa jednim velikašem koji je hteo da napadne njegovog brata i tada mladu kraljevinu Srbiju, gde je Kraljevina Srbija bila u opasnosti. Sveti Sava kaže: „idem da pregovaram sa njim, ja ću ga poučavati Bogu, Božjoj pravdi, Božjoj istini. Ako mene ne posluša, onda vi vršite svoju čovečansku dužnost“. Ni jednog trenutka se ne može reći da je Sveti Sava, prema onome što znamo, iz njegovog žitija, i njegovih postupaka, bio apsolutni pacifista.

 

 

 

Sledeća stvar, kada bi pravoslavno stanovište bilo pacifističko, onda se postavlja pitanje kako su kanonizovani toliki sveti ratnici u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Od Stefana Nemanje, odnosno Simeona Mirotočivog, koji je ratovao i koji je bio vladar, od njegovog sina Stefana Prvovenčanog koji je takođe bio vladar, i koji je takođe ratovao, zatim Svetog kralja Milutina, Svetog Stefana Dečanskog. Na primer kaže se, da ako je postojao svetitelj na čelu jedne države, onda je to bio sveti Stefan Dečanski. Preko svetog Kralja Lazara, svetog Petra Cetinjskog, koji je takođe ratovao, i svi oni su kanonizovani.

 

Još mnogo argumenata se može navesti da ovo pacifističko stanovište nije duboko ukorenjeno u našoj tradiciji. Ono može da bude vrlo opasno u smislu da ljude, institucije i snage koje bi trebalo da se suprotstave neprijatelju, parališe i zbunjuje. To je posledica. Ima jedna knjiga od Ivana Iljina koju smo još davno preveli i na koju sam posebno ponosan, a koja razjašnjava ovo pitanje vrlo duboko i jasno, i koja govori o tome da pravoslavni hrišćani ne da samo imaju pravo da se zlu suprotstavljaju silom, nego su i dužni da se u odbrani svojih bližnjih zlu suprotstavljaju silom. Ne samo što je to njegovo pravo koje se ovim pacifističkim stavom osporava, nego je i dužnost hrišćana. Neko iz ličnog kukavičluka, iz svoje lične nespremnosti, insistira na ovakvom stanovištu. Niko ne voli da ide u rat. Imamo narodnu izreku „Ko rat želi, kod kuće ga imao“. Niko to ne voli. Ukoliko se rat nameće kao jedini izlaz, onda se mora ići u rat. Vladika Nikolaj u svojoj čuvenoj knjizi „Rat i Biblija“ govori da ni majka ni otac ne vole da tuku dete. Ni jedan roditelj ne voli, ako je normalan. To je još jedan od razloga zašto je ciklus predavanja pokrenut. Uostalom, čak ovde u tekstovima mogu da se vide različita shvatanja, koja nisu sva u potpunom jednodušju i jednomisliju. Želeli smo da se čuju ta shvatanja. Nemamo razloga neke stvari na silu namećemo.

 

Ovo je otvorena teološka tema, gde se čuju različita mišljenja, gde se sučeljavaju i gde se suprotstavljaju različiti argumenti. Mnogo je lakše ratovati suprotnim argumentima, nego uzimati oružje u ruke i ratovati.

 

Kome je namenjen zbornik „Pravoslavlje i rat“?

 

Moglo bi da se kaže da je namenjen najširoj publici. Ako bismo želeli da to suzimo i konkretizujemo, onda je pre svega, namenjen, snagama bezbednosti. Namenjen onima koji imaju pravoslavan pogled na svet, koji su članovi crkve, koji žive hrišćanski i koji sada moraju da u svoj pogled na svet, u svoj život, u svoj sistem vrednosti kao pravoslavnog hrišćanina, uvrste i činjenicu da moraju ratuju. Šta to znači? Svakako da se svaki hrišćanin pita, ako je lekar, na primer, kako sada iz hrišćanske perspektive izgleda njegov poziv i priziv lekara. Da on u hrišćanima, pre svega onima koji su dostigli cilj hrišćanskog života, a to znači oni koji su se posvetili, koji su kanonizovani, da sebe, svoj život, vrline kojima teži usklađuje sa tim primerima, tim uzorima, tim idealima. Skoro sam dobio mail, koji me je jako obradovao, od jedne studentkinje sa pravnog fakulteta, gde je ona, čitajući udžbenik „Pravnu etiku“ koji je nedavno izašao, a koji smo priredili kolega i ja, vrlo obradovana piše kako je dobila važan odgovor u kakvom odnosu stoji poziv pravnika, a to podrazumeva različite specijalnosti u okviru pravničke profesije: sudija, advokat, tužilac, i uopšte pravnik, sa hrišćanskim sistemom vrednosti. Ona je prepoznala, da to nije inkompatibilno.

 

Za vojnika je najsložnije ovo pitanje. Kad kažem vojnika mislim i na oficira, i na onoga koji je u policiji, i na onoga koji je u specijalnim jedinicama… On se razlikuje od svih drugih hrišćana, kako na jednom mestu jedan ruski filozof kaže „koji se spasavaju čistim rukama“, šta to znači? U prenosnom smislu: monah se spasava tako što se moli Bogu, tako se ikonopisac spasava ikonopisanjem, može da isplja ruke samo od farbe i boje. Lekar se spasava tako što pomaže ljudima, ali gledajte, vojnik, on treba da se spasava ubijajući. U krajnjem i ubijajući. Nije njegov smisao da ubije. Smisao tog vojničkog poziva je prvo da odvraća, da odvraća neprijatelja. To je njegova uloga. On, oblačenjem uniforme pokazuje spremnost da pogine, on se legitimiše kao legitimni cilj. Legitimni cilj u ratu niste vi, nego je upravo taj vojnik u uniformi. On je legitimni cilj. On pokazuje da je spreman da strada za svoje bližnje, ali pokazuje i da je spreman i da ubije. Pa čak i da ubije. Zašto je za vojnike to jako važno pitanje? Zamislite vojnika koji već ima tu dilemu, jer u Svetom Pismu piše ne ubij, jer to Gospod u Novom Zavetu još više zaoštrava: ne samo ne ubij, nego ne gnevi se na svog bližnjeg, i tako dalje. Ali vi sad u jendom trenutku morate da uzmete oružje i krenete u rat da ubijate. To nije nešto što se dešavalo tamo negde u srednjem veku, kada gledamo ikone svetih ratnika, naoružanih štitovima i mačevima, nego se dešava hrišćanima danas. Dešavalo se nama koji smo učestvovali od 1991. na ratištima. Dešava se pravoslavnim ruskim vojnicima koji sada učestvuju u mnogim oružanim sukobima, i na istoku Ukrajine, i u Siriji. I mnogi drugi pravoslavni vojnici sada učestvuju u mnogim mirovnim misijama. To su takođe pitanja koja se otvaraju za pravoslavne hrišćane.

 

Imate u zborniku jako zanimljivo pitanje, pošto je poznato koliko se sada upotrebljavaju dronovi u oružanim sukobima. Da li pravoslavni hrišćanin može da bude taj koji će upravljati dronom i ubijati na stotine ljudi, a da sebe ne izlaže bilo kakvoj opasnosti? Mnoga pitanja danas stoje otvorena. Da li sada pravoslavni hrišćanin treba da ide da služi vojsku? Šta to znači ako pravoslavni hrišćanin ide da služi profesionalnu vojsku? Tu sada dolaze teška etička pitanja. Ranije, kada je trebalo da brane svoju otadžbinu, kod hrišćana nije bilo mnogo moralnih dilema. Morao si da ideš da braniš otadžbinu. Naši preci koji su se u Prvom svetskom ratu suprotstavili austrougarskoj armadi, branili su svoju otadžbinu, svoju zemlju, svoju veru od inovernih. Od rimokatolika pre svega. Nije bilo dileme. Samo se postavljalo pitanje ko je kukavica, ko nije. Danas, kada imate situaciju da se od vojnika, ukoliko su profesionalni,očekuje da osim toga da sutra brane zemlju, očekuje se da idu i u mirovne misije. Postavlja se veliko pitanje, da li taj vojnik treba da ide ili ne. Ne može selektivno da se gleda, da će neke stvari u vojsci raditi, a neke neće raditi.

 

Dalje, recimo, jedno zanimljivo pitanje. Znamo da je najveći greh, da čovek počini samoubistvo. Za sve drugo može da se pokaje. To imamo kao primer, razbojnik na krstu se prvi od svih pokajao i prvi je bio u Carstvu Nebeskom. Pravio je za života, verovatno, nezamislive stvari. Pokajao se. Onaj koji izvrši samoubistvo, ne može da se pokaje. Tu se postavlja jedno pitanje, kako bi se gledalo, ukoliko bi neko oduzeo sebi život da bi se spasao od ponižavanja koje može da doživi. Zarobljeni vojnici doživljavaju beskrajna, ne mučenja, nego ponižavanja. To je recimo, jedno pitanje, koje biste vi sada, kada biste razgovarali, i u crkvi postavljali ovo pitanje duhovnicima, teolozima, sveštenicima, episkopima, davali bi vam različite odgovore.

 

Stoga ova tema ostaje trajno otvorena. Zato na ova temu nikada nisu dati konačni odgovori, zato ona treba da bude uvek otvorena jer život i način ratovanja nameće druga pitanja koja traže odgovore.

 

Sa pukovnikom u penziji, prof. dr Borislavom Grozdićem

 

Razgovara Iva Bendelja

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/110043.htm

22 / 01 / 2018