Лазар Брајовић Станај, најугледнији банкар у послератној Црној Гори, први пут је послат на Голи оток 1953. године. После двогодишње робије, написао је књигу о Голом отоку, због које је осуђен на 12 година затвора. Новембра 1995. године, направио сам са њим интервју, у којем је он описао свој мученички животни пут
Разговарао: Донко Ракочевић
Ко сте ви заправо господине Станај?
-Ја сам бивши политички робијаш Титове геноцидне власти, у робијашницама Голи оток, Зеница, Сарајево, Богданов крај.
Геноцидне?
-На Голом отоку је био државни геноцид, односно организован систем мучења за уништење српског народа, односно православних хришћана.
Како сте доспјели на Голи ток?
-Са 24 године живота (тада сам био директор среске банке у Колашину) први пут су ме послали на Голи оток, а то је било 1953. године са казном од двије године, зато што сам пред неколико колега рекао да невине људе одводе на Голи оток. Како сам био одгојен дубоко патријахално и као православни Србин у Црној Гори, сусрет са тим организованим системом зла у мени је изазвао отпор. И ту сам морао стећи снаге да се опредијелим за Небо а не за земни свијет, што је био и услов да преживим тај пакао. Ту сам схватио да Срби морају имати само божанску државу и да српски народ не смије имати на свом челу неку бјелосвјетску протуву. Чим сам то схватио и поставио у свом унутрашњем моралном бићу, лако ми је било стећи храброст да о Голом отоку пишем као о систему организованог државног геноцида од стране Титове власти, а не о некаквом наводном идеолошком сукобу између КПЈ и СКПБ, о наводном сукобу Тита и Стаљина.
Књига коју сте написали по изласку са Голог отока, скупо вас је коштала?
-После издржане двогодишње казне, запослио сам се као високи банкарски стручњак у Сарајеву, што ми је била олакшавајућа околност јер сам имао покриће за кретање на релацији Београд- Сарајево, допуњавајући свакодневно своја истраживања геноцидног садржаја Голог отока и других Титових мучионица. Свако моје истраживање, контакти и свједочења, ишли су у прилог потврди да је Голи оток био геноцид Тита над Србима. Када је све то сазрело и уобличило се, написао сам књигу о Голом отоку. Рукопис је био у облику романа, а пратила су га још два документарна прилога који су били конкретне потврде моје романсиране приче. Рукопис сам послао у Лондон. Енглези су тај рукопис вратили Титу и ја сам 1957. године добио казну од 12 година затвора. Годину дана сам робијао у Централном затвору у Сарајеву, двије године у Зеници, а три године опет на Голом отоку од 1959. до 1962. године. Амнестија политичких робијаша 1962 године, затекла ме је на пола казне.
Шта чини садржај те ваше књиге о Голом отоку?
-Методи система организованог злочина над српским народом од стране Титове власти. У књизи сам устврдио да ће се, уколико се од стране прогресивног и цивилизованог свијета, не заустави Тито, методи Голог отока пренијети у сваки српски дом, што се на одређени начин десило последњих година у Босни и Хрватској.
Да ли сте и после друге робије наставили да пишете о Титовим казаматима?
-Још више. Све сам то свео у 92 приче и два романа. Приче треба да буду објављене у седам књига, али већ годинама не могу да пронађем издавача. Иначе, све до прије неку годину, тачније до марта 1989. године, морао сам сваког понедељка да се јављам у Центру безбједности Бар. У једној банци у Бару радио сам од 1963. до пензионисања 1993. године.
Да ли сте задовољни дјеловањем удружења „Голи оток“?
-Невоља је што је то удружење још као собни старјешина на Голом отоку преузео под своје Милинко Стојановић. Он држи линију да је Голи оток био идеолошко-партијски спор и сукоб Тита и Стаљина, па произилази да су Голооточани били издајници своје државе.
Шта мислите о Јову Капичићу и његовим последњим иступима у штампи?
-Удружење „Голи оток“ није имало куражи да одговори Јову Капи, као ни да га позове на одговорност. Међутим, у својим иступима у медијима, он је сам рекао све о себи. За мене је Јово Капа, исто као и Ђилас, био и остао Титов хедониста и убица. За мене као православног хришћанина, најстрашније је то што се он ни дан данас не каје, а признаје шта је радио. Желим само да нагласим да је трагикомична његова изјава у „Монитору“ да је Ђилас био „пјесничка душа“. Рећи то за једног монструма, може само идиот.
Једна од Станајевих прича са Голог отока
ПЕРО И ЋЕЋО
Љето 1960. године. Пред павиљоном „4“ биле су двије дрвене клупе. Оне су углавном празне. Ријетко се који од политичких осуђеника усуђивао да сједне на њих да се одмори. Није било то забрањено по кућном реду, али криминалци који су били задужени за батинање логораша, нису пропуштали такву прилику да те развале песницом или ногом.
Али, ја сам данас сјео. И не само да сам сјео, већ сам се раскомотио као на клупи у парку. И узео да читам Кафкину „Америку“. Све је у њој, и прошлост, и садашњост и будућност Америке.
Док сам читао, добио сам јак ударац у леђа, а онда ме снажна рука младог голооточког криминалца зграби за прса, одиже са клупе, заврти око себе са пријетњом „Српска бандо, устани!“
Одједном застаде и поглед упери ка степеницама од Центра. Два човјека обучена само у купаће гаћице, пењала су се к нама. Бјеху то Перо Стамболић и Ћећо Стефановић.
Нека мучнина испуни ми цијело биће, и гађење тешко, празно, дубоко одвратно, чак болно гађење. Зар је могуће да је њима, који добро знау шта Тито са Србима на Голом, стало до купања на плажама Лопара, Раба, Гргура, Голог и да парадирају у купаћим гаћицама степеницама Велике жице на Голом отоку.
Књугу „Америка“ држао сам у руци. Перо и Ћећо дођоше до мене.
-Овај чита! – рече Перо и истрже ми књигу из руку. – Пази „Америка“! Овај се преваспитао у западњака! Одакле је?
-Црногорац! И то онај који је енглеској краљици слао књигу о Голом отоку!
-Шта кажеш? – затрепери Ћећо.
-О, не краљици, него Бевану, али су нам је Енглези џентлменски вратили.
Погледаше ме презриво и наставише даље.
-Да те више не затекнем да сједиш овдје! – обрати ми се командир из њихове пратње. Криминалац који ме дотад придржавао, удари ме песницом у ребра и падох крај клупе.
Полако, долазећи к себи, поново сједох на клупу, док су ми се мојом крвљу за прсте лијепиле странице „Америке“.
Са звучника пустише пјесму „О Мустафа“. Са ријечима ове вулгарне пјесме цинично унијете у кућни ред Голог отока, од неког понижења, разочарења и безнађа, бранио сам се притиснувши длановима усне шкољке.
Да ли ће док буду сунчали своја обакрарена тијела на лопарским плажама, Перо и Ћећо имало осјетити стид у својим проданим душама за судбину свог српског народа којег Тито овдје на Голом отоку смишљено уништава, уз пјесму „О Мустафа“?