По многим историчарима, најкобнији догађај по српски народ збио се 1918. године. Чувени новинар „Политике“, Васа Казимировић, у својим књигама писао је о масонима међу сарадницима краља Александра…

Од Мата Дринковића, па до Дежмана Шврљуге, Мажуранића и Франгеша, сви главни сарадници краља Александра у Хрватској, у време пред 6. јануар 1919. и после њега, били су припадници масонских ложа.

И већина министара у Влади, образованој 6. јануара 1929. потицала је из редова масона – Милан Сршкић, Војислав Маринковић, Станко Шврљуга, Д. Којић, Желимир Мажуранић, Ј. Деметровић, Коста Кумануди, Ото Франгеш, Мате Дринковић, М. Костренчић, Урош Круљ, А. Крамер, Божидар Максимовић.

И сам краљ Александар био је слободни зидар.

Неки од слободних зидара који су учествовали у припреми увођења личног режима краља Александра, и чинили стуб прве шестојануарске владе, били су представници крупног и најкрупнијег капитала. Они су имали јаке везе са масонским банкарским круговима у Француској и Великој Британији.

После атентата на краља Александра у Марсељу, већина Срба је била жалосна и жудила за осветом, али нису били спремни да му опросте што је, опредељујући се за лични режим, жртвовао слободарске традиције Србије и што је, своје југословенске политике ради, запоставио интересе Србије у целини, а нарочито у Босни и Херцеговини и Хрватској. И што је допустио да на сељаке у Србији, кад су дизали глас против шестојануарског режима, жандармерија отвара ватру и насрће на њих с исуканим бајонетима на пушкама.

Према једној забиљешци првака Земљорадничке странке, Драгољуба Јовановића, љутња на краља Александра код једног дијела Срба била је толико јака и постојана, да су појединци, као предсједник општине Прибој, Добра Стевановић, после трагедије у Марсељу, зажалили што краљ није погинуо од српске руке, него од руке највећих српских душмана…

(из књиге „Србија и Југославија 1914-1945“, Васе Казимировића)