„Šuckori“ (Schutzkorps) – Ljudske zveri koje nikada nije stigla ruka pravde

„Šuckori“ (Schutzkorps) – Ljudske zveri koje nikada nije stigla ruka pravde

Okružni trebinjski paroh Vladimir J. Popović dopunio epohalno delo Vladimira Ćorovića o...

Kako su Srbi izgradili 40 crkava u Donbasu

Kako su Srbi izgradili 40 crkava u Donbasu

Donjeck i Lugansk ne prestaju da privlače pažnju svetske javnosti kao dva žarišta ukrajinske...

Treći svetski rat je već u toku, ali se vodi bez pucanja i raketa

Treći svetski rat je već u toku, ali se vodi bez pucanja i raketa

PRE 38 GODINA NATO JE IZVEO SLIČNU VEŽBU ZA KOJU SU U SSSR POMISLILI DA MASKIRA PRAVI...

Kusadak kod Mladenovca zaprašuju dronovima, meštani uplašeni, država ćuti!

Kusadak kod Mladenovca zaprašuju dronovima, meštani uplašeni, država ćuti!

Redakciji Srbin.info javio se Petar Nikolić, šef mesne kancelarije iz sela Kusadak kod...

Krvoločni „autokefalizam“ ateista i agnostika

Krvoločni „autokefalizam“ ateista i agnostika

Autokefalnost ne mogu da traže ateisti, agnostici, inoverni ili otpadnici iz Miraševe...

Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje

Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje

Jedna od metoda jezičke borbe koju su naučnici opisali je slabljenje suparničkog jezika sa...

KALENDAR STARI, KALENDAR NOVI

KALENDAR STARI, KALENDAR NOVI

  Već ranije sam pisao o činjenici da ćemo po Julijanskom kalendaru Božić...

  • „Šuckori“ (Schutzkorps) – Ljudske zveri koje nikada nije stigla ruka pravde

    „Šuckori“ (Schutzkorps) – Ljudske zveri koje nikada nije stigla ruka pravde

    četvrtak, 28 jul 2022 14:43
  • Kako su Srbi izgradili 40 crkava u Donbasu

    Kako su Srbi izgradili 40 crkava u Donbasu

    četvrtak, 24 februar 2022 14:50
  • Treći svetski rat je već u toku, ali se vodi bez pucanja i raketa

    Treći svetski rat je već u toku, ali se vodi bez pucanja i raketa

    ponedeljak, 20 decembar 2021 13:50
  • Kusadak kod Mladenovca zaprašuju dronovima, meštani uplašeni, država ćuti!

    Kusadak kod Mladenovca zaprašuju dronovima, meštani uplašeni, država ćuti!

    petak, 26 mart 2021 22:16
  • Krvoločni „autokefalizam“ ateista i agnostika

    Krvoločni „autokefalizam“ ateista i agnostika

    utorak, 26 maj 2020 22:25
  • Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje

    Smanjivanjem upotrebe crkvenoslovenskog jezika u Bogosluženju mi izdajemo pravoslavlje

    utorak, 26 maj 2020 22:04
  • KALENDAR STARI, KALENDAR NOVI

    KALENDAR STARI, KALENDAR NOVI

    utorak, 31 decembar 2019 15:40
Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

 

Русија уништење царевине

Mišljenja o značaju i posledicama Oktobarske revolucije ni vek kasnije ne mogu se sumirati i podvesti pod jasne i usaglašene zaključke. Ipak, sa protokom vremena kao da se bolje sagledavaju negativne posledice ove geostrateške katastrofe za rusku državu i ruski narod.
 
Rusija je imperija koja nije mogla da pretrpi ozbiljan poraz na spoljnjem planu[1]. Ipak, u to vreme, po prostranstvu najveća država na planeti, posle Kine i Britanske imperije najmnogoljudnija država i peta privredna sila, duhovni stub civilizacije i centar pravoslavlja, survala se u plamenu revolucije i građanskog rata.
Za vladavine Nikolaja II stanovništvo Rusije je poraslo sa 122 na 180 miliona, nacionalni dohodak je rastao po dvocifrenoj stopi, višestruko je uvećana industrijska proizvodnja kao i mreža pruga i obim rečnog i pomorskog saobraćaja. Na društvenom planu realizovan je zamašan program raspodele zemlje seljacima uz porast brige za socijalnu solidarnost. Sve je ukazivalo da će Rusija u predstojećim decenijama prevazići Francusku, Nemačku i Veliku Britaniju i stati uz bok SAD.
 
Ni ratne teškoće nisu direktno izazvale njen slom. Rusija je poklekla u trenutku kada su glavne ratne teškoće već bile prevaziđene. Nemačko nastupanje kroz Poljsku i pribaltik je zaustavljeno, Austrougarska „Brusilovljevom ofanzivom“ onesposobljena za samostalno učešće u ratu a Turska praktično potučena. Kriza u proizvodnji  naoružanja i municije je rešena i borbeni kapaciteti vojske su narastali.
 
Sve ono što je po tom sledilo  predstavljalo je ogromnu tragediju. Revolucija, vojni poraz, građanski rat, gubici teritorija na zapadu i jugu, milioni ubijenih, pad industrijske i poljoprivredne proizvodnje a potom mukotrpna industrijalizacija, kolektivizacija….
 
Rusija je platila ogromnu cenu oktobarske revolucije i svega onog što je potom sledilo. Ali slom carske Rusije nije bio samo unutrašnja stvar jedne zemlje, bio je to i slom svih onih zemalja koje su računale na pomoć, podršku i zaštitu Rusije a posebno teške posledice imao je na sudbinu Srbije.
 
Srbija je u Prvi svetski rat stupila bez formalnog saveza sa silama Antante. Jedini garant njenog savezništva bila je carska Rusija koja je prihvatila da se, nakon pobede nad centralnim silama, stara za realizaciju njenih ratnih ciljeva[2]. Ruski narod i car jednodušno su stali uz Srbiju u julskoj krizi 1914.godine i, mada nespremni za sukob svetskih razmera, demonstrirali solidarnost koju im Srbi nikada ne mogu zaboraviti[3]
 
Srbija  je zbog ograničenosti svojih ratnih potencijala bila oslonjena na saveznike. U prvoj godini rata Francuska a posebno Rusija, učinile su mnogo na snabdevanju Srbije ratnim materijalom. Posebno značajna je isporuka 120.000 pušaka u mesecu avgustu a potom i drugog ratnog materijala upućenog Dunavom posredstvom „Ekspedicije posebne namene“. Odlučnost sa kojom je ruski Car istupio radi obezbeđivanja evakuacije ostataka srpske vojske sa albanskog primorja pokazala je da u rusko-srspskim odnosima ne moraju da važe samo principi korisnosti i kratkoročne računice. Potpuno u duhu slovenske solidarnosti i pravoslavne duhovnosti Car je smatrao svojom obavezom da zaštiti one koji se u njega uzdaju i koji, po cenu velikih stradanja stoje uz njega i Rusiju.
 
Nakon napuštanja nacionalne teritorije 1915.godine, izolovana od izvora popune ljudstvom za Srbiju je Rusija mogla biti, pored dobrovoljaca[4], najznačajniji izvor iz koga se mogla popunjavati. Tako su se 1916. i 1917.godine sa Srbima na Solunskom frontu našle i dve ruske brigade[5].
 
Ruski car je 1915.godine odobrio formiranje srpskih dobrovoljačkih jedinica na tlu Rusije a posebno poštovanje prema srpskim dobrovoljcima iskazao je prilikom obilaska Prve srpske dobrovoljačke divizije u Odesi, maja 1916.godine[6]. Divizija je u jesen 1916.godine u teškim borbama protiv Bugara[7] imala oko 2.000 poginulih i 6.000 ranjenih boraca. Preostalo ljudstvo korpusa (u međuvremenu je delimično formirana i druga dobrovoljačka divizija) posle Oktobarske revolucije uplelo se u metež građanskog rata i evakuisano na Solunski front[8].
 
Izlaskom Rusije iz rata Srbija je u realizaciji svojih ratnih ciljeva morala da se oslanja na Francusku i SAD. Velika Britanija, mada saveznica, nije se previše brinula o interesima Srbije. Njene simpatije su bile na strani Turske, Bugarske a među jugoslovenskim narodima na strani Hrvata. O sudbini Srbije odlučivali su oni isti koji su činjenjem ili nečinjenjem doprineli padu ruske monarhije i Oktobarskoj revoluciji.
 
Rusija je, kada se Prvi svetski rat već nije mogao sprečiti, želela da on bude i rat u kome će se konačno rešiti „slovensko pitanje“. Ako je u tom programu i bilo nekih rezervi jer je Velika Britanija dugo pokušavala da očuva Austrougarsku, kad je Balkan u pitanju stav Rusije je bio jasan, želela je da se uspostavi srpsko-bugarsko jedinstvo[9]. Bez obzira na manja kolebanja Rusija nije želela da se panslovenske ideje i pomirenje Srba i Bugara realizuju na srpsku štetu. Tako je prilikom prijema akreditiva novog bugarskog ambasadora ruski Car poručio da će Bugarsku proglasiti isključenom iz slovenstva ako bi ona pošla protiv Srbije.
 
Do propasti carske Rusije ideja o stvaranju „Velike Srbije“ koja bi u sebi obuhvatala teritorije Kraljevine Srbije, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Vojvodinu, delove Dalmacije i Slavonije uz istovremene ustupke Bugarskoj u Makedoniji bila je prisutna i ozbiljno razmatrana zajedno sa varijantom jugoslovenskog ujedinjenja proklamovane Niškom deklaracijom. Propašću carske Rusije Srbija se neminovno morala okrenuti Parizu kao svom zašitniku među velikim silama i pristati na formiranje jugoslovenske države. Bio je to ustupak i Britancima koji su smatrali da će „kulturno nadmoćniji Hrvati“  polako preuzeti dominaciju u Kraljevini. Zbog toga je Srbija bila prisiljena da čini ustupke i prihvata Krfsku deklaraciju i Ženevski sporazum mada bi kao pobednica u ratu trebala da postavlja uslove poraženoj strani (delovima tada već raspadnute Austrougarske).
 
Jedina „korist“ od Oktobarske revolucije za Srbiju bio je dolazak desetina hiljada, uglavnom natprosečno obrazovanih, belih Rusa u Kraljevinu SHS. Oni su u mnogome doprineli privrednom, kulturnom i opštem društvenom napretku Kraljevine, ozbiljno uzdrmane velikim gubicima u Prvom svetskom ratu.
 
Srbija (Kraljevina Jugoslavija) i Sovjetski savez nikada nisu izgradili odnose međusobnog poverenja. Sovjeti su svoje istomišljenike tražili među komunistima širom planete i pripadništvo istoj partiji za njih je imalo prednost nad duhovnom bliskošću naročito jer je ta bliskost počivala na pravoslavnoj tradiciji i dinastičkoj povezanosti. Dve države su diplomatske odnose uspostavile tek 1940.godine a sve do Drugog svetskog rata  Jugoslavija nije bila na listi Sovjetskih pririteta. Tek u vihoru rata obe strane su uvidele da su snovi o radničkoj solidarnosti i svetskoj revoluciji nerealni i da onaj „ko ne prizna brata za brata priznaće tuđina za gospodara“.
 
Teško je pretpostaviti šta bi bilo da se nije desio oktobarski prevrat. Ipak mogu se nazreti neke moguće konture. SAD su već ušle u rat i njene trupe su pristizale na francusko tle. Nemačka je popuštala pod teretom pomorske blokade. Rusija je trebalo da u defanzivi dočeka slom Nemačke, Austrougarske i Turske. Rusija bi bila na moreuzima[10], liturgija bi se služila u Svetoj Sofiji. Slovensko pitanje bi bilo rešeno, Poljska ujedinjena i u savezu sa Rusijom, Srbija slobodna i ujedinjena, Bugarska posle pokajanja i smene germanofilske dinastije vraćena u slovensku zajednicu naroda. Jermenija bi bila ponovo uspostavljena (sa Araratom i jezerom Van) a krivci za genocid nad njima kažnjeni.
 
Slovenski narodi bi postali ravnopravni baštinici evropskog doma a ne siroti rođaci sa periferije. Pravoslavna zvona bi zvnila snagom i jedinstvom.
 
Nažalost avantura revolucionara zaslepljenih snovima o diktaturi proletarijata, posredno su gurnuli i srpski narod na stazu stradanja. Previše mali da zagospodari svojom sudbinom a isuviše veliki da prihvati jaram potčinjenosti on je kroz ceo dvadeseti vek kažnjavan za greh slobodarstva na nalazeći zaštitu i potporu na međunarodnom planu. Građanski rat crvenih i belih u Rusiji, preneo se kao zaraza na tlo Srbije i otvorio ranu koja krvari do današnjeg dana u sukou „četnika i partizana“.
 
Možda je jedna istorijska prilika propuštena ali ideja međusobne slovenske i pravoslavne solidarnosti nije. Možda je vaskrs Rusije i njena moć da posvedoči da pravda i sloboda mogu važiti za sve, a ne samo za  „odabrane i bogate“, nada i za srpski narod da je moguć život u slobodnom i ravnopravnom svetu. I možda je ponovo došao trenutak da slovenski narodi pokušaju da na ruševinama neuspelog EU eksperimenta nađu prirodne puteve za saradnju bratskih naroda. Istorija nas uči da su pravoslavni narodi a posebno Srbi, sve sporove i probleme rešavali u vlastitu korist samo onda kad je Rusija bila snažna i jedinstvena a da su postajali plen velikih sila nepovoljno raspoloženih prema njima kada je Rusija bila slaba, razjedinjena ili nezainteresovana za njih. Vek nakon Oktobarske revolucije, nije samo emotivno i moralno već i praktično i korisno stati uz Rusiju na njenom putu duhovnog i materijalnog oporavka i tako učiniti mogućim i vlastiti duhovni i materijalni oporavak.
 
 
 
____________________________________________________________________________________________________
 
[1] Da je i pretrpela neuspeh u ratu sa Nemačkom i Austrougarskom Rusija bi, verovatno, izgubila Poljsku i Litvaniju i nekoliko okruga u Galiciji. Ništa tragično za imperiju koja se prostirala na 22 miliona kilometara kvadratnih. Objektivno gledano i konstatacieje o katastrofalnom porazu u „rusko-japanskom“ ratu su više nego preterane. Rat je okončan pre nego što je neprijatelj stupio na rusko tle, Japan je izgubio više vojnika nego Rusija a vojska se pridržavala tada usvojene strategije, odstupanja u dubinu teritorije i razvlačenja neprijateljskih snaga i njihovog udaljavanja od izvora snabdevanja. Pre će biti da je nepovoljni mirovni sporazum posledica nereda u prestonici nego da je obrnuto. www.vestinet.rs/pogledi/rusija-je-1913-stigla-englesku-i-zato-je-dobila-dve-revolucije
 
[2] O srbofilskim stavovima cara Nikolaja, ali i o planovima za posleratnu „nagradu“ Srbiji, svedoče i reči ministra inostranih poslova Sergeja Sazonova, koji je u proleće 1915. godine preneo našim diplomatama reči ruskog Cara: „Nećete mi zameriti, gospodo, što sam pre svega Rus i što su mi najbliži interesi Rusije, ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najbliži interesi srpskog naroda… Zasluge Srbije biće stostruko nagrađene. Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas! Da li je ikad iko sumnjao da Bosna i Hercegovina nisu srpske zemlje? Zato se rat ne može svršiti, a da one ne obrazuju celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom, zato će se i ona, kada se rat svrši, sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi u Dalmaciji, sa starim Splitom.“
 
[3] „…vojni savet pokazao najveću ratobornost i doneo odluku ići do kraja u zaštiti Srbije, naročito car svojom odlučnošću iznenadio sve, u podne već naređena mobilizacija okruga kijevskog, …. U svim krugovima bez razlike vlada najveća odlučnost i oduševljenje zbog ovakvog držanja cara i vlade“. Iz izveštaja srpskog poslanika u Petrovgradu Spalajkovića. Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi srbije 1914., Beograd 1990, 70.
 
[4] Još pre toga u toku 1915.godine, do stupanja Bugarske u rat na strani Centralnih sila, iz Rusije je Dunavom u Srbiju prebačeno oko 3.500 dobrovoljaca.
 
[5] U borbama na Solunskom (u Rusiji „makedonskom“) frontu učestvovalo je preko 10.000 Rusa koji su se sve do januara 1918.godine borili u sastavu Prve srpske armije od kojih je živote položilo 65 oficira i 4.149 podoficira i vojnika. www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:525416-Zaboravljeni-junaci-Solunskog-fronta
 
[6] Pred strojem dobrovoljaca Car je poručio: „ Srećan sam što u vama imamo prilike da sretnemo deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet. Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!“
 
[7] Prva divizija je osnovana 16.aprila 1916.godine i u svom sastavu je imala 18.868 boraca. Od 24.avgusta do 16.oktobra 1916.godine borila se u sastavu 47.ruskog korpusa. Iz njegovog sastava na Solunski front je stiglo oko 12.500 dobrovoljaca.
 
[8] Postoje svedičanstva da je među srpskim vojnicima koji su transportovani transibirskom železnicom kroz Jekaterinburg postojao plan da se oslobodi ruski Car. www.blic.rs/vesti/reportaza/srbi-mogli-da-spasu-ruskog-cara/5469r41
 
[9] Bugarska je ceo HH vek utrošila na pokušaje da ispravi grešku Cara Ferninanda kada je oružanim putem a ne arbitražom pokušao da reši nastali spor u „makedonsom pitanju“, pogrešno verujući da će vojnom silom staviti Srbiju i Grčku pred svršen čin. Ceo vek je Bugarska svoju sudbinu vezivala uz srpske neprijatelje gubeći postepeno ne samo teritoriju i stanovništvo već pre svega dostojanstvo.
 
[10] Francuzi su 8.marta a Britanci 12.marta 1915.godine prihvatili Ruska prava nad moreuzima i praktično nakon dva veka otpora dopustila izlazak Rusije na „topla mora“ i povratak Konstantinopolja u hrišćanske ruke.
 

8 avgust 2022