Jesen 1915. bila mnogo teška po obe vojske. Naši su svuda na obali duž Dunava, kod Rečice. Neprijatelj topovima već danima bije Srpske položaje, tuku preko Čibuklije, a dolaze granate i od Bele Crkve. Magla je kao testo, Srbi iščekuju već odavno taj prelaz. Počinje kiša, pa hladan vetar kosti hladi i ledi. Oko 6 časova tog 7. oktobra po novom kalendaru počinje neprijateljska jaka artiljerijska priprema, tuku iz svih cevi i oruđa, na sve strane padaju geleri i šrapneli. 

„Idu“... viknu neko... „tu sa Čibuklije kreću“... Pontoni, prvi napad, javljaju već je kod carinarnice, po govoru čuju se Nemci, dakle Makenzen pronese se glas od oficira. Nešto kasnije počinje povlačenje, pao je Ram, Zatonje, Lipar, pa opet povlačenje, a kako i ne bi pred ovolikom silom. 

A taj mali Nikodije, na koga su i danas ponosni rođaci koji žive u Starčevu i Petrovcu, beše momčić, došao je iz Beograda, još letos rekoh u četu, bio je siromah, sirotinja, neko ga je odveo na Čuburu, gde biva šegrt u bakalnici, vredan, trči po čaršiji, nosi flaše i robu, i evo ga kalfa sa nepunih sedamnaest godina. U Sremu već biva proizveden u kaplara, a na Mačkovom Kamenu prva rana, i to teška, zacele, i tu je sada sa svojim seljacima - vlasima oko Beranja. Mali rastom, onako crnomanjast, što se kaže, ali kao veoma hrabrog ga je desetina poštovala i slušala, sada izviđa neko viče: „Nikodije, savij se bre... Kada je Srbija u pitanju tu nema straha ” odgovarao je. Oko podne seoska kafana pređe u ruke neprijatelja, haubica od nekud tuče, šrapneli paraju sve oko sebe, miris paljevine peče nos i usta, neprijatelj će ponovo na juriš. A Nikodije izviruje i komanduje ... „nemo’ neko da opali bez komande...” malo se pridiže. „Eno ih dole” – pokazuje, odjednom pucanj, kuršum fijuče, mali kaplar se povi i pade, pogibe mali kalfica i kaplarica. Toga 13. oktobra 1915. ostadoše rasuti po Stigu preko 70 ratnika, tu skoro na pragu svom...

Rekoh, preko Dunava nailazila je strašno valjajući se velika sila od vojnika, oružja i tehnike, koju je predvodio proslavljeni Austro - ugarski vojskovođa Mekenzen sa preko 200.000 vojnika. A na desnoj obali Dunava, čekali su ga daleko manje snage od 60.000 Šturmovih vojnika III armije, starog i takođe proslavljenog srpskog generala Pruskog porekla koji je zavoleo malenu Srbiju i njen narod. U predstojećim borbama učestvovali su delovi Drinske i Dunavske divizije, kao i sledeći pukovi: naš 9., 18., 4. Prekobrojni puk, 8., 12. Kadrovski, zatim delovi Moravske divizije, Braničevski i Mlavski odred i delovi konjičkih jedinica i dr. Srpska vojska branila je svaku stopu podunavlja, Stiga, Zvižda i Mlave. Borbe su vođene prsa u prsa i na bajonet. Do poslednjeg čoveka. Setimo se: Samo Mlavski kraj je dao preko 7.000 žrtava u borbama za oslobođenje u Balkanskim i I  Svetskom ratu. A u borbama oko Vranjevca i Bubnja možemo slobodno reći da je izginulo preko 100 srpskih vojnika iz Mlavskog kraja. Najviše iz 9. Puka i Braničevskog odreda i 12. Kadrovskog puka knez Lazar. Dva puta više ranjeno a bilo je i nestalih. Dok u drugim krajevima Braničevskog okruga bilo je mnogo više izginulih. Podsetnik za pokoljenja je na susednom brdu Vranjevac ispod časnoga krsta – gde je prikazano za svaku opštinu koliko je izginulo vojnika. Vranjevac je mlađi brat a Bubanj – stariji; i ne smemo ih razdvajati.

Narodni pripovedač iz Kule Miladin Mika Stokić zapisao je na početku rata sledeće: 

Draga braćo da vam nešto kažem 

sve istina neću da vas lažem

U hiljadu devet stotini i 

petnaestoj po Hristu godini

Kad su Švabe na Dunavu prošle 

selu Kuli dugo nisu došle

Kad dođoše do kuljanskih brda 

švapska vojska počela da vrda

Od Boževca pa do polja Zepca 

nema drugih osim plavog Nemca

Mislili su šta će sad da rade 

kako da se Srbima naslade 

Srpska vojska tad je spremna bila 

i na Nemce vatru otvorila

Puška puca a topovi riču 

oficiri samo' napred viču

Pušku braćo stavite na oči, 

da vam Nemac u rov ne uskoči

19. oktobra 1915. godine na položaje oko sela Crljenca ordonansi donesoše komandirima sledeće naređenje: ”Borba do poslednjeg čoveka”.  Dakle odstupanja za sada više nema. Predstojala je borba za spas Mlave. Srpska  artiljerija se ukopala i veoma dobro dejstvuje po neprijatelju koji se povlači u panici do kukuruza i zabrana. Imaju sreće da ih isti zaklanjaju delimično. Srpske jedinice zaposele su visove brda Vranjevca - kota 295 kod Kule i dominantnog Bubnja – kota 390. Tako kontrolišu veći deo položaja prema Stigu, Zviždu i Mlavi. Dok, samo posle nekoliko dana stižu nerazumljiva naređenja o naglom povlačenju  i sa ovih položaja ?! Vranjevac pada pod sumnjivim okolnostima, kažu izdajstvom Kuljanina starca Đorđa Milutinovića, koji je proveo Austro – Nemce, jarugom Zebac. A onda počinju odstupanja kako bi se ove jedinice spojile sa glavninom srpskih snaga koje se povlače dolinom Morave. Srpska  Vrhovna komanda izmeštena je već iz Kragujevca u Kruševac.

20. oktobra 1915. iz operacijskog dnevnika III armije pod obrazloženjem 76-73 zapisatog u 0:30 časova izjutra. Komandant III armije poslao je vrhovnoj komandi ovaj izveštaj. „Stanje III armije uveče 19. oktobra: 1. Braničevski odred – vodio je borbu celog dana i usled povlačenja 12. Kadrovskog puka sa Bubnja kota 395 i on se povukao…“ Mi obični građani znamo veoma malo ili nedovoljno, šta se dešavalo u bitkama oko Bubnja. Ostaje na istraživačima i drugima da potpuno istraže ovu nepravedno zaboravljenu i zapostavljenu bitku u istoriji Srpskog naroda. Navešćemo samo jedan junački podvig Moravske divizije drugoga poziva, koja je trčećim i ubrzanim korakom od Velike Plane krenula noću da bi stigla u pomoć 12. Kadrovskom puku i 9. Knjaz Nikola i opet pod tom velikom neprijateljskom silom Bubanj je pao.

Vojnicima 9 Puka bilo je najteže što se povlače što tuđinu tako lako prepuštaju položaje i svoje kućne pragove. Mnogi od njih gledali su sa okolnih visova kako se tuđin šeta njihovim njivama, zabranima,  vinogradima po dvorištima pa čak da neki i noćivaju u njihovim kućama. Niko nije znao šta je sa nejačima i civilnim stanovništvom. Od 21. do 23. oktobra kada se i zadnji vojnik 9. puka sa nekim izbeglicama povukao preko Kamenova i Mlave ka Pankovu i kada su inženjerci zapalili most tj drvenu ćupriju, u trodnevnim borbama poginulo je 137 ratnika, ranjeno je bilo njih 118, dok je nestalih 6. A da su i Nemci imali velikih gubitaka o tome svedoči i njihovo vojničko groblje koje je podignuto u Rašancu iznad škole na mestu gde je danas crkva. Ali o tome više nekom drugom prilikom.

A od Bubnja, junačkoga brda ka Starčevu i više ka Ranovačkoj kosi, mnogo, mnogo godina kasnije,  još se poznaju Srpski rovovi, koji svedoče da su se ovde vodile žestoke borbe. O ovome još kao dete zapamtio  je priču sa kazana kada su komšije i otac pekli rakiju, učesnici ovih borbi su govorili. Mladen Milosavljević iz Dubočke o tome mi  je pričao: ”Kada su Nemci naišli od Bubnja i Starčeva na kuću Mladena Miloševića, Srpska vojska bila je već na obližnjem visu, prekrivena i zaklonjena šumaricom,  mesto oko ”Turskog potoka”. Tu se borba vodila tri dana i noći, teški mitraljezi samo su štektali obostrano. Položaji su prelazili iz ruke u ruku, padali po nekoliko puta da bi se naši dizali na juriš i vraćali ih bajonetima. „Zapamtio sam kako su mi govorili: Nemci su se probili tim potokom koji vodi čak iz Starčeva do Kamenovskog atara i samog ovog visa. 

 

Ja ću zamoliti Vas prisutne da me pažljivo još malo saslušate a stare ratnike da mi oproste što ih sada prozivam i kosti pomeram palih, za našu slobodu u njihovom miru i spokoju Božijem: Milovane, Miladine, Mijailo, Radosave, Savo, Vojine, Slavko, Tanasije, Jankulje, Miodraže, Bogiću, Novače, Marjane, Dragutine Tomaševiću - olimpijcu i ti znani i neznani junače. I ti Milosave Loso brko Jagodincu koji bacaš bombe sa Bubnja i pozivaš vojnike na juriš. Da se vrate i zadobiju izgubljene položaje. Prenesite tamo starim ratnicima da smo danas ovde mi i da želimo da im se odužimo za podarenu slobodu - podizanjem jednog lepog krstonosnog spomenika. Mnogo šta se zaboravilo a nosilac Obilićeve i Karađorđeve medalje jedino se pominje kada se nazdravlja Jagodinskim pivom, jer slika ovoga brkatoga junaka nam se osmehuje sa nalepnice pivske flaše.

Nažalost o pomenutim borbama se i danas malo zna.

Kada dođe lepi Đurđevdanak 

devojke su pošle na uranak 

Natalija i sa njom Draginja 

one nose po flašicu vina 

S'njima behu Rajine bliznjake 

prelivaju te pale junake

Sa lepezom bela lica hlade 

a tamnjanom palu vojsku kade

A kada ih vinom preliše 

tad se za njih Bogu pomoliše 

Malo zatim pa zemlja zaječi 

iz zemlje se čuše ove reči

„ Hvala vama naše sestre mile, 

koje ste se sad za nas setile, 

hvala vama na vašem trudu,

Bog vam dao da svi srećni budu.

Želim sa ovog mesta da se zahvalim predsedniku opštine Petrovac na Mlavi - Dušku Nediniću sa svom opštinskom vlašću, zatim igumanu manastira Rukumija Simeonu, namesniku Mlavskom Njegoslavu Joviću, arhijerejima Milenku Lakiću i drugim sveštenicima SPC; kao i ljudima piscima Živoradu Antonijeviću, Milanu Simiću – Simi i legendi Predragu Dači Mirkoviću, koji su uložili veliki napor da prikupe građu i popišu mrtve i izginule u pomenutim ratovima. A da svi zajedno učestvujemo u podizanju spomenika na Vranjevcu i Bubnju. Hvala ljudima iz organizacionog odbora za podizanje budućeg spomenika i predsedniku Saši Živojinoviću. Darodavcu Najdanu Nikoliću i MZ Manastirica i Starčevo kao i svim ljudima dobre volje ne pomenutim ovom prilikom.

Dragi prijatelji upućujem Vam sledeću poruku: Da ovaj posao koji smo danas započeli osvećenjem časnoga krsta i Pomenom izginulim ratnicima - uz Božiju pomoć, uspešno i završimo. Voda i reka su potekli i nema stajanja. Želimo da unucima i paraunucima prenesemo kakvi su im bili dedovi. A bili su dični, ponosni i junački sinovi otadžbine Srbije. 

Još jednom, hvala im i slava im! 

A svima nama: Živeli i na mnogaja ljeta!!!

 

 

Autor

Aca – Gera Životić

Govor na Bubnju  20. X 2016. Oko 13 časova

 

Literatura:

- Vojna enciklopedija

- „Od Rama do Krfa“, V.S.P. Sv Toma (moja druga slava) 19. X 2016.