Odgovori pastira
Nažalost, nivo kulture razgovornog jezika je danas toliko katastrofalno nizak da se ljudi ne stide da pribegavaju „pejorativima“, kako se zove psovanje u lingvistici, ni političari u javnim nastupima, ni novinari, a šta tek reći o „običnim smrtnicima“: mnogi govore jezikom psovki, uspevajući skoro da se ne služe drugim rečima. Sve je to veoma žalosno, posebno zbog toga što psovanje nije samo problem kulture. U stvari to je u najmanjoj meri problem kulture.
O tome zašto je skvernoslovlje zlo, čime je ono opasno sa duhovne tačke gledišta, kakve sile priziva onaj koji psuje, pričaju pastiri Ruske Pravoslavne Crkve, dajući i savete kako da se uzdržimo od skvernoslovlja, kako da se suprotstavimo iskušenju da opsujemo.
Reč je univerzalni instrument koji nam je dat da komuniciramo sa ljudima, ali mi se i molimo Bogu služeći se rečima. Postoji, naravno, i takva molitva, kako kaže svetitelj Teofan Zatvornik, kada se mi ne molimo rečima, već osećajem, nekom mišlju, koja se nije oblikovala u reč. Ali se najčešće mi ipak obraćamo Bogu rečima. Kada čovek koristi taj dar reči toliko nerazumno i nemarno da dozvoljava sebi da izgovara gnevne reči, to je i nelogično, i neprirodno, jer, kako pokazuje apostol Jakov ne može: "iz istog izvora teći slatko i gorko" (sr.: Jak. 3: 11–12). Ne može čovek istim ustima i da slavi Boga, i da huli nekoga.
Kada čovek psuje on vređa ne samo svoja usta, koliko svoje srce i posle biva veoma teško istinski se obratiti Bogu.
Protojerej Sergije Pravdoljubov:
Reči nisu neutralne. One su povezane sa svetom koji nas okružuje. Za razliku od životinja koje su u drevnosti nazivali nemuštim, čovek poseduje najveći dar reči, razumnosti. On može da slavi jezikom Boga, a može da izgrdi nekoga ili da ga prokune. Možemo da izgovorimo jednostavne reči: „Ne znam ovoga Čoveka“, – i da se odreknemo Njega. A možemo i da kažemo: „Ja sam veran Njemu sve do smrti!“ – i da postanemo mučenici.
Ružne reči koje koriste mnogi ljudi su zapravo eufemizmi, to jest reči čiji smisao nije izražen do kraja, to su samo aluzije, polunazivi. A otvoreno, neprikriveno psovanje je strašno i užasno!
Jedan zatvorenik Soloveckog logora posebne namene (1920. godine manastir je bio zatvoren od strane sovjetskih vlasti i pretvoren u logor, a većina zatvorenika su činili sveštenstvo, beli oficiri i intelektualci pr. – prim. prev.) je pričao sa zebnjom kako je čuo prave psovke velikih majstora ovih pogrdnih reči od zatvorenika 1936. godine. On je pričao da čovek koji je tako virtuozno psovao nije studirao ni u bogosloviji, ni u duhovnoj školi, ali je psovao istančano i sa gotovo nedostižnim, za prostog čoveka, poznavanjem dogmatike i bogoslovije da je postalo jasno da je to prenos misli i reči tih strašnih sila koji se neprestano bore protiv Boga. Ponavljanje takvih reči je pridruživanje toj sili koja upravo tako percipira Boga. Razblaživanje smisla i eufemizmi ne uklanjaju samu suštinu i snagu ovih reči. Eto zašto treba čvrsto i odgovorno da pazimo da ne upotrebljavamo takve reči da bismo izbegli podčinjenje, a kasnije i robovanje đavolskim silama.
Greh skvernoslovlja je, po mom mišljenju, strašan jer tako činimo greh protiv jedne od odlika podobija Božijeg u nama. Ova odlika je, po rečima prepodobnog Jovana Damaskina, sposobnost govora. U skladu sa tim neprijatelj ljudskog roda najviše želi da izopači u čoveku to kroz šta čovek postaje podoban Bogu. Da izopači ljubav, da izopači čistotu, jednostavnost duše. On stremi da izopači dar reči, kojim se razlikujemo od svih drugih vidljivih stvorenja. I borba protiv psovanja nije borba protiv štetne navike. To je borba za to da ostanemo hrišćani.
U Svetom Pismu piše da se treba bojati praznih reči, treba se plašiti rđavih reči. Tako, u Poslanici Efešanima apostol Pavle piše: «Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetog Duha Božijega, Kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja» (Ef. 4: 29–30).
Čovek treba veoma pažljivo da se odnosi prema svojim rečima, zato ja obično dajem ovakav savet razdražljivim ljudima: ako vas obuzima razdraženost trudite se da govorite sporije koliko god možete. Kako je napisano u Poslanici apostola Jakova: «Ako neko u reči ne greši taj je savršen čovek, moćan je zauzdati i sve telo» (sr.: Jak. 3: 2). Kako je rečeno u Poslanici apostola Jakova: kada čovek sporije govori lakše mu je da kontroliše reči koje upotrebljava. On će moći da izbegava prazne i rđave reči, klevetničke izjave.
Mi smo dužni da kontrolišemo svoje reči koliko je to moguće. Čak i kada prekoravamo ljude treba jasno da razumemo koji je naš cilj. Da li želimo da pomognemo čoveku? Ili želimo da ga osramotimo ili čak i da ga upropastimo? Nama je zapoveđeno da ne treba da razobličavamo grešnika, ako u istom trenutku nemamo reči ispravljenja za tog čoveka. To je ono što uvek treba da imamo na umu.
Skvernoslovlje je posledica obuzimanja srca nečistim strastima, «jer od suviška srca usta govore» (Mt. 12: 34). Dešava se da se načelno dobar čovek nađe u sredini kojom vlada skvernoslovlje – u vojsci, na gradilištu i sl. Treba se truditi i odoleti iskušenju. Ako si se pokolebao i ustupio iskušenju, pokaj se. Ako se ne predaješ, već nosiš svoj krst i ispovedaš Hrista –Bog ti pomogao.
Psovanje je veliki greh. I ne samo psovanje već i svaka gruba, pogrdna reč. Apostol Pavle kaže: «Nikakva rđava reč da ne izlazi iz utsa vaših» (Ef. 4: 29). Apsolutno je nedopustljivo da svoj govor uprlja psovkama svaki savesni čovek, a ne samo hrišćanin.
Ali to nije samo teški greh već i kršenje zakona. Zakonik Ruske Federacije o administrativnim prekršajima smatra psovanje na javnim mestima za prekršaj – „sitno huliganstvo“ koje se kažnjava novčanom kaznom ili administrativnim zatvorom do 15 dana. Ovaj član se veoma retko primenjuje, ali ako se nađu svedoci ili naiđu na revnosnog policajca čoveku mogu da napišu novčanu kaznu ili da ga pošalju u zatvor na 15 dana. A ako je psovka upućena konkretnom licu to je već uvreda – nije administrativni prekršaj, već krivično delo. Član 130. Krivičnog Zakonika predviđa kaznu za uvredu uz korišćenje psovki. Kao što vidimo to je veoma ozbiljno.
Ne sme se lakomisleno odnositi prema pogrdnim rečima. To uvek predstavlja povredu osećanja drugog čoveka, a kada neko hoće da uvredi drugog, on vređa nešto što je za njega sveto. A dve najsvetije stvari za svakog od nas su vera i majka. Vređanje vere se kod nas sada kažnjava po zakonu. Ali ti ozbiljno ponižavaš čoveka i vređanjem njegove majke.
Zašto je svkvernoslovlje za hrišćanina ozbiljan greh? Zato što je koren psovanja, kako, naprimer, piše episkop Varnava (Beljajev), u paganskom falusnom kultu. Ovaj kult poklonjenja raznoraznim gadostima je bio prisutan kod mnogih paganskih naroda. Tako da ako čovek izgovara ove reči čak bez namere da nekoga uvredi, samo da bi nešto rekao, on ne samo što vređa majku tog čoveka, kom se obraća, već, kao što su govorili naši preci, on vređa Bogorodicu i našu zemlju – to su tri uvrede odjednom. Dakle, onaj koji psuje hteo ne hteo čita paganske bajalice falusnog kulta. Taj kult je vezan za pagansko poklonjenje silama plodnosti i bio je praćen različitim nepristojnostima. On je bio prisutan kod svih pagansih naroda – u slovenskom paganstvu takođe. Taj kult i sada praktikuju različiti neopagani dok skaču oko falusnog stuba. Tako da psujući mi učestvujemo u paganskom prizivanju nečiste sile.
Psujući ti se kao hrišćanin odričeš vere i služiš različitim nečistim paklenim bićima. To je veoma strašna stvar.
Veoma je teško čoveku da se izbavi od navike da psuje. To je strast, istrajna grešna zavisnost. Jedan vojnik je dao veoma dobar savet, a između vojnih lica je, nažalost, ova strast veoma rasprostranjena. Ovako je on govorio: „Tokom dana sam se trudio da primetim koliko puta sam psovao, a kada sam dolazio uveče u kasarnu, za svaku psovku sam pravio 10 molitvenih poklona. I kada napraviš 100 poklona sledeći put ti ne dođe da opsuješ“. Eto kako je čovek sam sebe ispravljao. Meni se čini da je vrlo efikasno kada neko sam primećuje svoj greh i posle hoće sam sebe da kazni zbog njega. Naravno da je teško primetiti sve te prestupe; možda je potrebna neka beležnica, pa da se tamo beleži koliko puta čovek nije uspeo da se suzdrži od psovanja. Ali savet mi izgleda kao veoma dobar.
Greh skvernoslovlja ima dvostruku zlu osobenost. Pre svega, to je prljavo skrnavljenje samog sebe. Zato što je reč velika sama po sebi. Jer mi znamo da je reč Bog. Bog jeste Reč. I «Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova» (Ps. 33: 6). Jer čak i sama reč „čovek“ ("čelovek" na ruskom - prim. prev), koju ponekad pogrešno tumače kao spoj reči „čelo“ i „vek“ – znači „onaj koji govori“. Čovek znači „onaj koji govori“. I sloveni su od reči „slovo“ (u ruskom jeziku znači „reč“ – prim. prev.). Reč je to što čini čoveka čovekom, ono što razlikuje čoveka od životinje. Ono što čini čoveka obrazom i podobijem Božjim. I kada čovek počinje tu reč da unižava, da uništava, da pustoši, tada čovek razara samoga sebe.
Drugo, reč ima snagu. Tu snagu reči je sjajno opevao veliki ruski pesnik Nikolaj Gumiljov u svojoj poemi "Reč" (1921).
Reč može da stvara i reč može da ruši. Božja reč je sazidavajuća. I ljudska reč može biti sazidavajuća. Reč svetaca je sazidavajuća. Reči dobrote i ljubavi si sazidavajuće. A psovke i skvernoslovlje su rušilačke. Oni nose u sebi avet najstrašnijeg rušenja sveta. Bog stvara, a čovek ruši; Bog gradi, a čovek uništava. I zato skvernoslovlje nosi ova dva smisla. A možda čak i više od toga. Ali meni se čini da su ova dva, o kojima sam pričao, najopasnija.
Niko to nije bolje objasnio od apostola Jakova: «Tako je i jezik mali ud, a hvali se da je veliki. Gle, malena vatra, kako velike stvari zapali! I jezik je vatra, svet nepravde. Tako se i jezik nalazi među našim udima, prljajući sve telo, i paleći tok života našega, i zapaljujući se od pakla» (Jak. 3: 5–6).
Stvarno, bolje ne možeš da se objasni. Kada se izgovara ružna reč sve se skrnavi: i telo, i duša. Skrnave se i ljudi, koji su prinuđeni da to čuju. Sam ne psuješ, na primer, ali se nalaziš među onima koji psuju – i kroz neko vreme se osećaš kao da su te polili izmetom iz prskalice, – hoćeš da se istušraš. Zato što hteo ne hteo ti svejedno upijaš te reči, mada ih i ne izgovaraš.
Po rečima apostola, jezik, zapaljujući se od pakla, spaljuje i ceo naš život. To zapaljenje, taj gnoj, duhovni gnoj, koji se skuplja u rani, posle se izliva. To je strašna stvar.
Skvernoslovlje je antimolitva, to je žrtva sotoni u suštini. Jedanput sam rekao jednom psovaču: „Eto ti možeš satima da psuješ i ne osećaš pri tome nikakve teškoće da izgovoriš te reči. A pokušaj bar jedan minut da govoriš: „Gospodi, pomiluj!“ Dve reči, samo jedan minut!“ I on nije mogao. On se naljutio i još me je i opsovao posle toga. Eto kakav je to tužan eksperiment bio. Zamoli čoveka da se pomoli samo par minuta umesto skvernoslovlja, barem kao opkladu. Neće moći da izgovori čai i kratku Isusovu molitvu. On će se naljutiti, a možda započeti i tuču.
Nemoguće je psovati i moliti se!
Skvernoslovlje je strašno jer tako čovek potpada pod đavolsku obuzetost. Izgovarajući ružne i hulne reči on postaje instrument i glas đavola. Jedan filozof je rekao da mi postajemo to što jedemo i postajemo to što izgovaramo. Zato su strašni i skvernoslovlje i zloslovlje. Zato što čovek, govoreći gadne stvari, sam postaje sličan njima – prostije, sam postaje gad.
Razumem zašto ljudi psuju. Oni psuju da se ne bi tukli, da ne bi razbijali jedno drugome glavu, ali to je loš izlaz. To se zove crna ispovest, to je ventil, ispoljavanje emocija, koje u stvari nigde ne odlaze, već se još dublje talože u čoveku i truju ga. Na kraju krajeva pod određenim okolnostima oni mogu da isprovociruju čoveka na zločin.
Jedini način da se sačuvamo od gneva i psovanja su ispovest i molitva. Tim pre što Duh Božij i Duh Sveti nisu uskladivi sa skvernoslovljem kao što nije uskladiva sa dimom pčela.
I još jedan aspekt: izgovarajući psovke, mi ponižavamo i vređamo svoju majku, i, drugo, vređamo Bogorodicu. A poznato je da Gospod kažnjava za to. Kako su išli ruski ratnici na Kulikovo bojno polje? Uz molitvu, uz duhovno pojanje. I na dan Roždestva Presvete Bogorodice, Božje Mati, Bog im je darovao pobedu. Zašto smo tako često gubili bitke u XIX i XX veku? Zato što smo u rat išli uz psovke. Eto i dobijamo zasluženu kaznu za to. Zbog toga što ne znamo da se čuvamo od skvernoslovlja.
Za savremenog čoveka je kao nikada pre bitna lična askeza, uzdržanje. Kao nikada ranije, pri savremenom izobilju hrane su bitni postovi. I zato, slava Bogu, projekat rešenja Svepravoslavnog Sabora po pitanju posta, koji je bio sasvim nedavno objavljen, nikako nije posegnuo na njegov temelj. Ako su ljudi koji su se bavili teškim poslovima obrade zemlje imali dovoljno snage da poste, onda nas treba da bude sramota što ne postimo. Jasno je zašto ljudi psuju. Zbog proždrljivosti i pijanstva. Zbog pijanstva, naravno, više. «Zbog čega je sagrešila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti?» – pita Jezekilj.
Ovo su jasni razlozi za psovanje: raspuštenost, proždrljivost, pijanstvo, povređena sujeta, velika količina negativnih emocija, koje disciplinovan i moralan čovek uz Božju pomoć može i treba savlada.