Danas je puno bolesnog naroda. Nema dana a da neko ne dođe u manastir da mu se čita molitva za zdravlje. Ne treba da se uzdamo u čoveka. Ja ne odbacujem medicinu, ali što bi rekao Sveti Vasilije Veliki u svoje vreme: „Mi ne odbacujemo lekarsku veštinu, ali se uzdamo u Boga“. Znači, ako se čovek krsti, miropomaže, pričesti, šta mu Bog da, zdravlje ili neka mu je srećan put u večni život. Velika je naša privezanost za ovaj svet i pošto-poto da se nekom produži opstanak na zemlji. Život ima smisla da se produži radi pokajanja, radi pripreme za večni život, inače zašto bi ga produžavali? Ako ga produžavamo da bi ovde uživali u vremenu, mi ćemo tako da izgubimo dušu. Ko hoće da uživa u vremenu, to je njegov izbor. Naš Sveti knez Lazar je rekao: „Zemaljsko je carstvo za malena, a nebesko uvek i do veka“. Dakle, ima smisla i čovek se leči upravo sa takvom namerom radi produženja pripreme za večni život.

Otac Joilo je kazao priču da su jednog dana u Ostroški manastir, dok je on bio čuvar kivota Svetog Vasilija, u kolicima dovedene dve nepokretne devojke. On je čitao njima molitvu iz Trebnika i miropomazao ih uljem iz kandila Svetog Vasilija Ostroškog. Jedna je ustala, a druga je ostala u kolicima.

Šta je pouka ovog događaja? Treba čovek da ima veru i dobru nameru, jer ukoliko imamo veru i ako smo rešili da Gospodu služimo, Bog će nam dati zdravlje ako je naša namera da živimo pobožno. Međutim, ako nemamo tu nameru, Gospod nas ostavlja u kolicima da još razmislimo, da vidimo kako ćemo i šta ćemo, da uvidimo tu varku ovozemaljskih zadovoljstava koje nas uvode u grehe, odnosno – večnoj smrti.

Mnogi naši sunarodnici odlaze na lečenje u inostranstvo. Zašto bacati pare uopšte na takva putovanja i ko tamo može pomoći? Pomoć se traži od prijatelja, a ne od neprijatelja, od onih što su nas bombardovali. Ko će da putuje tamo kod njih, on mora imati sva potrebna biometrijska dokumenta, a sam će da vidi kako će da prođe. Možda, ako Bog da, takva dokumenta sa bar kodom neće biti potrebna za Istok. I na Istok treba da gledamo kao što gledamo za vreme molitve i službe. Da Bog da, da vaskrsne Sveta Rusija, kada ona bude carevina i moćna, osetiće se to i u Srbiji, a za sada mogu i miševi kolo da vode. Sad je takav trenutak, da se oni koji sprovode zapadne ideje osećaju silnim. Sve će to Gospod da uredi, ali ako ima za koga. Zato treba da revnujemo u čuvanju naše Svete Vere Pravoslavne.

Sveti apostol Jakov nam govori, da ako neko među nama boluje treba da pozove prezvitere da se čita Sveta Tajna Jelosvećenja, da se čitaju te molitve iz Trebnika i da se bolesnik pomaže uljem, kao što se to i radi sedam puta u toj Svetoj Tajni, te da tako budu čoveku oprošteni gresi koje nije ispovedio. Sveta Tajna Jelosvećenja se naročito prima tamo gde se ljudi kaju za grehe, tako da čovek ima preduslove da ozdravi. Kao što posle ispovesti i pričešća neko ozdravi, ko je dobronameran, produžuje mu se život radi pripreme za večni život, a imamo nekoga ko je već spreman za večni život, i njega Gospod uzima sebi. To može da bude nakon dva, pet, petnaest ili mesec dana posle Svetog Pričešća. I treba čovek da sa svim ljudima bude u miru, svima treba da oprostimo, jer ako mi oproštamo našim dužnicima, Bog i nama oprašta. Ko se kaje, on i oprašta. Ima i takvih ljudi, nažalost, koji neće da oproste.

Pazite, ako čovek sagleda svoju grešnost, ako se seti četiri zaveta Svetog Nauma, ispisana perom Svetog vladike Nikolaja, gde on kaže da je potrebno probuđenje, pokajanje, očišćenje, pa pričešće, onda on ima velike šanse da se duhovno probudi, da se kaje za svoje grehe, plače, proliva suze zbog pada, umiva dušu suzama pokajanja, i da na ispovesti kroz očišćenje (epitimiju) udostoji se primiti Sveto Pričešće, što je osveštavanje duha i tela čovekovoga. To je sjedinjenje i pomirenje sa Bogom. Duh Sveti nas priprema za Svetu Tajnu Pričešća, a kroz Gospoda Isusa Hrista mi se mirimo sa Ocem nebeskim. Na taj način mi nosimo blagodat Duha Svetoga u sebi, i tako od mrtvog čoveka postajemo živi. Ovo je put spasenja, cilj našeg života, zadobijanje blagodati Božje. Zato se deca danas drogiraju, jer nisu upućena na put spasenja, nisu im roditelji rekli koji je smisao života. Danas je najvažnije da se deca upute da služe Bogu, da im se kaže kako se zadobija dar Duha Svetoga, da je ovo privremeni boravak na zemlji, da se mi pripremamo za večni život, kome nema kraja, da ćemo putovati svojim precima, videti svoje dede i babe, Svetog Savu, Svetog Simeona, sve naše mučenike.

Mnogo čemu se možemo poučiti iz priče o Adamu i Evi i njihovom sagrešenju. Isto tako, danas, ljudi koji su sagrešili, pa se dete začelo bez crkvenog braka, bez verskog života, u njihovom neverovanju ili u nekoj naopakoj veri, sve se to odražava na dete. Ono se od začeća vaspitava i njegova sudba zavisi od toga koga je, kada i gde začeo. Potrebno je da roditelji budu u crkvenom braku, potrebno je da se poštuju postovi, da bude uzdržanje u toku trudnoće.

Ko je ovo prekršio neka se kaje i neka traži epitimiju od svoga duhovnika, koji je duhovni lek, nešto da učinimo da se situacija promeni u našem porodu. Neophodno je da neko mačem odeseče sve ono što nije valjalo, kako bi se preporodili, da onda rađamo novu decu, decu Božju, a ne decu greha. Razlika je velika među tom decom. Zato i jeste u Srbiji toliko neoženjenih i neudatih, iz tog razloga što je začinjano bez blagoslova Božjeg i roditelja. Ranije, dok su naši preci živeli skoro da nije bilo razvoda, bilo je više sloge, mira, ljubavi i poslušanja prema starijima, a sve to nije neostvarljivo ni danas, ali mora da se potrudimo, mora neko da se preobrazi u našoj porodici, da li će to biti sin, roditelj ili deda, neko mora da krene ovim putem uzanim Božjim, da bi se tako preporodila kuća. Dakle, ako nas ljudi uče nešto što nije u saglasnosti sa zakonom Božjim, ako nas i sveštenik uči nečim što nije saglasno zakonom Božjim, odbacimo njihovo naopako učenje i ispunjavajmo volju Boga.

Da je sreće da se deca rađaju u našim srpskim kućama, da se vaspitavaju u pobožnosti, da se naši manastiri napune dobrim monasima i monahinjama, dobro monaštvo je udarna sila jedne Crkve pomesne. A kako nema dece, kako onda može da bude kaluđera? Ne može porodica koja rodi dvoje dece da žrtvuje jedno za manastir, a kad bi rodili četvoro, šestoro, desetoro, onda ne bi bio problem da i dvoje svoje čeljadi odvoji za manastir, koja će biti dar Bogu. Koliko je to važno i koliko je bitno biti dobar kaluđer, možemo saznati iz sledeće kratke priče. Dva grešnika bila su u paklu, ali su imali mogućnost razgovora. Jednog dana, jedan od njih počne mnogo da se raduje, a ovaj drugi ga upita: „Čemu se ti toliko raduješ“? Ubrzo stiže odgovor: „Za trista godina u mojoj porodici rodiće se muško dete koje će otići u manastir, biće monah, pa jeromonah, i on će svojim molitvama i službama Bogu da me izvadi odavde iz mraka. Zato se toliko radujem“.

 

Jeromonah Simeon, iguman manastira Rukumija