Još u utrobi matere svoje osvećen bogonadahnutom blagodaću, on čim poče živeti - poče i Boga pobožno poštovati, čim poče sisati - poče i čudesa tvoriti, čim poče jesti - poče i postiti se, Jer on po rođenju svom, još u kupelji krštenja stajaše tri sata na nogama svojim sam, ni od koga pridržavan, odajući tim stajanjem poštovanje Presvetoj Trojici, koje je on docnije imao biti veliki služitelj i predstojatelj. U njemu se mogaše raspoznati budući čudotvorac i po načinu na koji se prihvatao materinih grudi: sisao je ne kao ostala deca iz obeju materinih dojki, već samo iz desne, označavajući time da će stajati s desne strane Gospodu zajedno sa pravednicima. Isto tako on se poče pokazivati i izvanredan postnik, jer sredom i petkom sisaše samo jedanput, i to uveče, po završetku od strane roditelja uobičajenog molitvenog pravila večernjeg. Tome se njegovi roditelji veoma čuđahu, i predviđahu da će njihov sin kasnije u životu svom biti strogi isposnik. Naviknuvši još od povoja na takvo uzdržanje, blaženi Nikolaj celog života svog provođaše u strogom postu svaku sredu i petak. Rastući sa godinama, dete ujedno rastijaše i razumom, i usavršavaše se u vrlinama, kojima ga učahu njegovi pobožni roditelji. I bejaše on kao plodonosna njiva, koja prima u sebe i uzrasta dobro seme pouke i donosi svaki dan nove plodove dobrodušnosti.

 

Kada dođe vreme, Nikolaj bi dat da uči Sveto Pismo. Prirodnom bistrinom svoga uma i rukovodstvom Svetoga Duha on za kratko vreme steče veliku mudrost, i u knjižnom učenju pokaza toliki napredak koliki beše potreban dobrome krmanošu Hristove lađe i iskusnom pastiru slovesnih ovaca. Postavši savršen u reči i učenju, on se pokaza savršen i u samom životu. On se na sve moguđe načine sklanjaše od sujetnih prijatelja i praznih razgovora, izbegavaše razgovor sa ženama, pa se čak čuvaše i da pogleda u njih. Negovaše on u sebi istinsku celomudrenost, čistim umom svagda sozercavajući Gospoda i usrdno posećujući svetu crkvu, i tako sledeći Psalmopevcu koji kaže: Volim biti u domu Boga moga (Psal. 83, 11). Mnogo puta provođaše on u crkvi po čitave dane i noći u bogomislenoj molitvi i čitanju božanstvenih knjiga, učeći se duhovnom znanju, bogateći sebe božanskom blagodaću Svetoga Duha i spremajući sebe za dostojno obitalište Njegovo po rečima Svetoga Pisma: Vi ste hram Božji, i Duh Božji živi u vama (1 Kor. 3, 16). I duh Božji stvarno življaše u ovom vrlinskom i čistom mladiću; i on sav beše duhovan, duhom goreći i Gospodu služeći. U njemu se ne primećivahu nikakve navike, svojstvene mladosti; naprotiv, držanjem svojim on ličaše na starca, zbog čega ga svi uvažavahu i divljahu mu se. Jer star čovek, ako ima mladićke postupke, služi na podsmeh svima; ali, ako mladić ima držanje starca, njemu se svi s poštovanjem dive. Neprilična je u starosti mladost, no divna je i dostojna poštovanja u mladosti starost.

 

Stric blaženog Nikolaja beše episkop grada Patare, i zvaše se Nikolaj. Njegovo ime i bi dato mladome Nikolaju.

 

Stric episkop, videći da njegov bratanac napreduje u vrlinskom životu i svom dušom se kloni sveta, savetova njegovim roditeljima da svoga sina dadu na službu Bogu. Oni poslušaše savet i darovaše Gospodu čedo svoje, koje sami behu primili od Njega kao dar. Jer u drevnim knjigama povestuje se o njima da su bili bezdetni, i već se nisu nadali da će imati dece, ali mnogim molitvama i suzama i milostinjama izmoliše sebi od Boga sina, i sada ne požališe prineti ga na dar Darodavcu. Episkop, primivši ovog mladog starca koji imađaše "sedinu mudrosti i uzrast starosti, život besprekoran" (Prem. Sol. 4, 9), uzvede ga u prezviterski čin. Kada on rukopolagaše blaženog Nikolaja za sveštenika, to on, napunivši se Svetoga Duha, obrati se narodu u crkvi i prorokova govoreći: "Evo, braćo, vidim novo sunce koje se rađa nad zemljom i javlja sobom milostivu utehu ojađenima. O, blago onome stadu koje se udostoji imati njega za svoga pastira. Jer on će dobro pasti duše zabludelih, i prehraniće ih na paši pobožnosti, i biće usrdni pomoćnik onima što su u nevoljama i opasnostima". - Ovo proročanstvo se docnije stvarno ispuni, kao što će se videti iz daljeg povestvovanja.

 

Primivši sveštenički čin, sveti Nikolaj dodavši trud trudu, bdeći i prebivajući u neprestanoj molitvi i postu, i staraše se u smrtnom telu svom podražavati Bestelesne Nebeske Sile. Tako vodeći ravnoangelni život, i iz dana u dan sve više procvetavajući lepotom duševnom, on se pokaza potpuno dostojan da upravlja Crkvom. V to vreme njegov stric episkop Nikolaj, namislivši da putuje u Palestinu da se pokloni tamošnjim svetim mestima, poveri upravljanje Crkvom svome bratancu, ovom jereju Božjem, svetom Nikolaju.

 

Zastupajući svoga strica, sveti Nikolaj se o svima crkvenim poslovima staraše kao i sam episkop, stric njegov. U to vreme roditelji se njegovi preseliše u večni život. Sveti Nikolaj, nasledivši njihovo imanje, stade ga razdavati potrebitima. Jer on ne hajaše za prolazno bogatstvo, niti se brinjaše da ga uveća; naprotiv, odrekavši se svih želja ovoga sveta, on se svim bićem staraše da sebe preda Jedinome Bogu, i vapijaše k Njemu: K tebi, Gospode, podižem dušu svoju. Nauči me tvoriti volju tvoju, jer si ti Bog moj. Tebi sam privržen od rođenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj (Psal. 24, 1); 142, 10; 21, 11). - I beše ruka njegova pružena k potrebitima, i izlivaše na njih prebogatu milostinju, kao reka obilna vodom. Evo jedno od mnogih milosrdnih dela njegovih.

 

U gradu Patri življaše neki čovek, znatan i bogat, koji kasnije veoma osiromaši, i postade ubog, jer je život ovoga veka nepostojan. Taj čovek imađaše tri kćeri, koje behu veoma lepe. A kada oskudica postade tako velika da nisu imali ni šta jesti niti se u što odenuti, on namisli da zbog strašne nemaštine kuću pretvori u bludilište i kćeri svoje u bludnice, da bi na taj način stekao sredstva za nabavku hrane i odeće sebi i kćerima. O, jada! na kako nedolične pomisli navodi puko siromaštvo! Privikavajući sebe na ovu đavolju zamisao, ovaj čovek htede da svoju zlu nameru privede u delo. Međutim Sveblagi Gospod, koji ne želi gledati da čovek propada i čovekoljubivo nam pomaže u nevoljama, stavi misao dobru u srce ugodniku Svom, svetom jereju Nikolaju, i tajnim nadahnuđem posla ga u pomoć k čoveku koji dušom propadaše, da ga uteši u siromaštini i predupredi od pada u greh. Sveti Nikolaj, čuvši za krajnju bedu toga čoveka i Božjim otkrivenjem doznavši za njegovu zlu nameru, oseti duboko sažaljenje prema njemu i reši da svojom dobrotvornom rukom izvuče njega zajedno sa kćerima iz bede i greha kao iz ognja. Ipak on ne hte da otide i javno učini dobro tome čoveku, nego namisli da mu obilnu milostinju da tajno.

 

Sveti Nikolaj postupi tako sa dva razloga. Prvi razlog: da bi sam izbegao sujetnu slavu ljudsku, držeći se reči Evanđelskih: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima (Mt. 6, 1); drugi razlog: da ne bi postideo toga čoveka, koji je nekada bio bogat pa zapao u veliku siromaštinu. Jer sveti Nikolaj je znao kako je teška milostinja onome koji je iz bogatstva i slave zapao u uboštvo, pošto ga ona podseća na ranije blagostanje. Zato sveti Nikolaj reši da postupi po reči Hristovoj: da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja (Mt. 6, 3). On je toliko izbegavao slavu ljudsku, da je se starao sakriti sebe i od onoga kome čini dobro. Stoga on uze veliku kesu zlata, ode k domu toga čoveka, ubaci kroz prozorčić kesu unutra, pa se brzo vrati doma. Sutradan izjutra taj čovek ustade, i našavši kesu odveza je. A kad ugleda zlato u njoj on se zaprepasti, i prosto ne mogaše da veruje da je to stvarno zlato, pošto niotkuda ne očekivaše on takvo dobročinstvo. Zatim, pipajući i razgledajući zlatnike on se uveri da je to zaista zlato. Obradovan i zadivljen, on od radosti plakaše, i dugo razmišljaše ko bi to mogao biti što mu učini ovakvo dobročinstvo; ali ništa ne mogaše smisliti. Stoga, pripisavši to promislu Božjem, on neprestano blagodaraše u duši svoga dobrotvora, uznoseći hvalu Gospodu koji se brine o svima. Posle toga on udade svoju najstariju kćer, davši joj kao miraz zlato koje on dobi na čudesan način.

 

Sveti Nikolaj saznade o tome, i bi mu milo što ovaj čovek postupi po njegovoj želji; i zavole ga i reši da takvu milost učini i drugoj kćeri, sa željom da zakonitim brakom sačuva i nju od greha. Stoga, spremivši i drugu kesu zlata, ravnu prvoj, on noću, da niko ne vidi, ubaci tu kesu kroz isti prozorčić u dom onoga čoveka. A kada ovaj uboga čovek izjutra ustade, opet nađe kesu sa zlatom. I ponovo se stade čuditi tome. I pavši ničice na zemlju, on govoraše oblivajući se suzama:

 

"Bože i ljubitelju milosti, Strojitelju našeg spasenja, Ti si me najpre iskupio krvlju Svojom, a sada dom moj i decu moju izbavljaš zlatom iz vražijih zamki, - Sam mi pokaži slugu milosrdne volje tvoje i čovekoljubive dobrote Tvoje. Pokaži mi tog zemnog angela koji nas čuva od grehovne pogibli, da bih saznao ko nas to izvlači iz ubitačne nemaštine i izbavlja od zlih zamisli i namera. Jer evo, Gospode, po milosti Tvojoj, koju mi tajno čini darežljiva ruka nepoznatog mi ugodnika Tvog, ja mogu i drugu kćer udati po zakonu, i tako izbeći zamke đavola, koji je hteo da poganom zaradom uveća, i bez toga, veliku pogibao moju".

 

Pomolivši se tako Gospodu i zablagodarivši Njegovoj dobroti, čovek taj udade i drugu kćer svoju. Uzdajući se u Boga, on gajaše u sebi čvrstu nadu, da će On i treću kćer njegovu zbrinuti i dati joj zakonskog supruga, opet mu poslavši potrebno zlato rukom tajnog dobrotvora. I otac, da bi saznao ko mu i otkuda donosi zlato, ne spavaše noću, nego stražaše, eda bi se udostojio videti svoga dobrotvora. I gle, ne prođe mnogo vremena i očekivani se dobrotvor pojavi. Hristov ugodnik Nikolaj i po treći put dođe tiho, i zaustavivši se na uobičajenom mestu ubaci kroz isti prozor onaku istu kesu zlata, i odmah pohita natrag domu svome. Čuvši zveket zlata ubačenog kroz prozorčić, otac triju devojaka, potrča što je brže mogao za ugodnikom Božjim. Sustigavši ga i poznavši ga, - jer svetitelj beše poznat po vrlinama svojim i po znatnosti porekla svog, - on pade k nogama njegovim, celivajući ih, i nazivajući svetitelja izbaviteljem, pomoćnikom i spasiocem duša koje su bile na ivici propasti. Pritom reče i ovo: "Da me veliki u milosti Gospod nije tvojim milosrđem podigao, odavno bih ja kukavni otac zajedno sa svojim kćerima propao u ognju Sodomskom. Sada pak mi smo tobom spaseni i od užasnog pada u greh izbavljeni".

 

To i mnogo sličnih reči sa suzama govoraše on svetitelju. Svetitelj ga jedva podiže sa zemlje, i zakle ga mnogim zakletvama da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo. Još mu svetitelj reče mnoge pouke korisne po dušu, pa ga otpusti kući njegovoj.

 

Od mnogih dela milosrđa ugodnika Božjeg mi ispričasmo samo jedno, da bi se saznalo koliko on beše milostiv prema sirotinji. Nama bi nedostalo vremena kada bismo podrobno govorili o tome koliko je on bio milosrdan prema nevoljnima, koliko je gladnih nahranio, koliko nagih odenuo, koliko njih od poverilaca otkupio.

 

Posle toga prepodobni otac Nikolaj izvoli krenuti u Palestinu, da tamo vidi i pokloni se onim svetim mestima gde je Gospod Bog naš Isus Hristos hodio Svojim prečistim nogama. Kada lađa plovljaše prema Egiptu i putnici ne znađahu šta će ih snaći, sveti Nikolaj koji se nalazio među njima provide da će ubrzo nastati bura i oluja i obavesti o tome svoje saputnike, rekavši im da je on video đavola gde uđe u lađu, sa željom da potopi lađu i sve putnike na njoj. I tog časa iznenada se nebo pokri oblacima, smrači se, i podiže se strahovita bura na moru. Putnici se silno uplašiše očekujući smrt, i moljahu svetog oca Nikolaja da im pomogne da ne izginu na pučini morskoj; i govorahu: Aka nam ti, sveče Božji, ne pomogneš molitvama svojim k Bogu, mi ćemo potonuti i izginuti. - Naredivši im da budu hrabri, i da svu nadu polože na Boga, i da bez ikakve sumnje očekuju brzo izbavljenje, svetitelj se stade usrdno moliti Gospodu. I more se odmah ukroti, i nastade tišina velika, i sveopšta žalost pretvori se u radost. Obradovani putnici odadoše blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, svetom ocu Nikolaju; i dvostruko se divljahu: i njegovom prorečenju bure i izbavljenju od opasnosti. Posle toga jedan mornar pope se na katarku da tamo nešto uredi, ali se pri spuštanju omače sa velike visine, pade nasred lađe, i tako se razbi da odmah izdahnu. A sveti Nikolaj, i bez poziva gotov na pomoć, vaskrse ga svojom molitvom, i podiže ga iz mrtvih kao iz sna, i predade ga živog mornarima. Posle toga, razapevši sva Jedra, oni uz podesan vetar blagopolučno nastaviše svoje putovanje i spokojno pristadoše uz obalu Aleksandrije. Tu ugodnik Božji sveti Nikolaj isceli mnoge boleonike i besomučenike, i uteši ucveljene, pa produži put svoj u Palestinu.

 

Stigavši u sveti grad Jerusalim, sveti Nikolaj uziđe na Golgotu, gde Hristos Bog naš izvrši spasenje rodu ljudskom raširivši na krstu prečiste ruke Svoje. Tu ugodnik Božji izli tople molitve iz srca gorećeg ljubavlju, uznoseći blagodarnost Spasitelju našem. Obiđe on i sva sveta mesta, svuda tvoreći usrdno poklonjenje. I kada noću on htede da uđe u svetu crkvu, zaključana crkvena vrata sama se otvoriše, pružajući neometan ulaz onome kome i nebeska vrata behu otvorena. Pošto provede u Jerusalimu dosta vremena, sveti Nikolaj se spremaše da ide u pustinju, ali bi zadržan Božanskim glasom s neba koji mu savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. Jer Gospod Bog, koji sve uređuje na korist našu, ne hte da ostane u pustinji pod poklopcem svetilnik koji On ugotovi da svetli na svetnjaku Likijske mitropolije. Našavši lađu, ugodnik Božji ugovori s mornarima da ga oni prevezu u njegovo otačastvo. Međutim oni namisliše da ga prevare, i upraviše svoju lađu ne u pravcu Likije već na drugu stranu. Kada isploviše iz pristaništa, sveti Nikola primeti da lađa ne plovi put njegova otačastva, pa pripade k nogama mornara i moljaše ih da lađu skrenu put Likije. Ali oni ne obratiše nikakvu pažnju na njvgovu molbu već produžiše u istom pravcu, ne znajući da Bog neće ostaviti svoga ugodnika u muci. I odjedanput dunu neki silovit vetar, okrenu lađu na drugu stranu i brzo je ponese put Likije, preteći zlim mornarima konačnom propašću. I tako nošen Božanskom silom po moru, sveti Nikolaj stiže u svoje otačastvo. Nezlobiv, on nikakvo zlo ne učini ovim zlonamernim neprijateljima svojim: on niti se razgnjevi na njih, niti im reče kakvu prekornu reč, nego ih s blagoslovom otpusti u njihov zavičaj. Sam pak on ode u manastir, osnovan njegovim stricem Patarskim episkopom, i nazvan Sveti Sion. Tu svoj bratiji sveti Nikola bi veoma mio sabrat.

 

Primivši ga s velikom ljubavlju kao angela Božja, oni se naslađivahu njegovim bogonadahnutim rečima, i nazidavahu se ravnoangeliim životom njegovim, i ugledahu se na divne navike njegove, kojima ukrasi Bog divnog slugu svog. Našavši sebi u ovom manastiru bezmolvno življenje, usamljeničko molitveno tiho pristanište za bogorazmišljanje, sveti Nikola se nadaše da ostalo vreme života svoga provede tu bezizlazno. Ali Bog mu ukazivaše drugi put, jer nije hteo da tako bogata riznica vrlina, kojom se imao obogatiti svet, ostane zaključana i sakrivena u manastiru, kao blago zakopano u zemlju, nego da ta riznica bude otvorena svima i da se njenim blatom obavlja duhovna trgovina koja stiče mnoge duše. I gle, jednom svetitelj, stojeći na molitvi, ču glas s visine: "Nikolaje, pođi na podvig u narod, ako želiš biti od mene uvenčan".

 

Čuvši ovaj glas Nikolaj se zaprepasti, i stade razmišljati o tome šta hoće i šta traži od njega ovaj glas. I ponovo ču glas koji govoraše: "Nikolaje, nije ovde ona njiva na kojoj ti imaš doneti plod koji ja očekujem, nego se okreni k ljudima i idi u svet, da se proslavi u tebi ime moje".

 

Tada svetom Nikolaju bi jasno da Gospod zahteva od njega, da ostavi podvig bezmolvija = podvig usamljeničkog molitvenog tihovanja, i da ide služiti spasenju ljudi. I stade svetitelj razmišljati na koju stranu da krene: da li u postojbinu svoju, grad Pataru, ili u neko drugo mesto. I izbegavajući sujetnu slavu ljudsku u sredini svojih sugrađana, poznanika, i bojeći je se, on donese odluku da otputuje u drugi grad gde ga niko ne poznaje.

 

U toj istoj Likijskoj nahiji bejaše čuveni grad Mire, metropola cele Likije. U taj grad i ode sveti Nikolaj, vođen Božjim promislom. Tamo ga niko ne poznavaše; i prebivaše on u tom gradu kao prosjak, nemajući gde glave skloniti. Jedino u domu Gospodnjem nahođaše on sebi utočište, imajući u Bogu jedino pristanište. U to vreme prestavi se arhijerej toga grada Jovan, arhiepiskop i prvoprestolnik sve Likijske zemlje. Stoga se u Miri sabraše svi episkopi Likije, da za upražnjeni presto izaberu dostojnoga muža. Mnogo uglednih i blagorazumnih ljudi beše kao kandidata za arhiepiskopski presto. Pošto pri izboru beše velikih nesuglasica, to neki, pokrenuti božanskom revnošću, izjaviše ovo: Izbor episkopa za ovaj presto nije stvar ljudi već stvar promisla Božjeg. Stoga treba da se damo na molitvu, da bi sam Gospod pokazao ko je dostojan primiti takav čin i biti pastir cele Likije.

 

Ovaj predlog naiđe na sveopšte odobravanje, i svi se predadoše usrdnoj molitvi i postu. A Gospod, ispunjujući volju onih koji Ga se boje i uslišujući molitvu njihovu, otkri Svoju blagu volju najstarijem episkopu na sledeći način. Kada ovaj episkop stajaše na molitvi, njemu se javi Lučezaran Muž i naredi mu da noću otide i stane kraj crkvenih vrata i motri ko će pre svih ući u crkvu. "Taj i jeste, - reče Lučezarni Muž, - moj izabranik; primite ga s češću i postavite za arhiepiskopa; njemu je ime Nikolaj".

 

O ovom božanskom viđenju svom episkop obavesti ostale episkope. A oni, čuvši to, udvostručiše svoje molitve. Episkop pak koji se udostoji ovog otkrivenja, stade na mestu kojemu bi ukazano u viđenju, i čekaše željenoga muža. A kada nastade vreme za jutarnje bogosluženje, sveti Nikolaj pokrenut Duhom dođe crkvi pre svih, jer u njega beše običaj: ustajati u ponoć na molitvu i pre drugih dolaziti crkvi na jutarnje bogosluženje. Čim svetitelj uđe u pritvor, episkop, udostojenik onoga viđenja, zaustavi ga, i upita ga: Čedo, kako ti je ime? -Sveti Nikolaj ćutaše. Episkop ga ponovo upita to isto, Svetitelj mu krotko i tiho odgovori: Ime mi je Nikolaj; sluga sam svetinje tvoje, vladiko.

 

Blagočestivi episkop, čuvši tako krotke i smirene reči, poznade kako po samom imenu - Nikolaj, - kazanom mu u viđenju, tako i po smernosti i krotkom odgovoru, da je to taj muž koga hoće Bog za prvoprestolnika Mirske crkve. Jer je on znao iz Svetoga Pisma da Gospod pogleda na krotkoga i ćutljivoga i na onoga, koji drhće od njegovih reči. I obradova se episkop velikom radošću, kao da je dobio neku tajnu riznicu. I odmah uzevši svetog Nikolu za ruku on mu reče: "Čedo, hajde sa mnom". - I s češću ga dovede k episkopima. A oni, ispunivši se božanstvene sladosti i duhovne utehe što nađoše samim Bogom ukazanog muža, odvedoše ga u crkvu.

 

Glas o tome se vrlo brzo pronese na sve strane, i brže od ptica steče se crkvi ogromno mnoštvo naroda. Episkop, udostojenik viđenja, obraćajući se svima, gromkim glasom reče: "Primite, braćo, svoga pastira, koga vam pomaza Auh Sveti i kome On poveri brigu o dušama vašim. Njega postavi ne skupština ljudska već sam Bog. Eto, sada imamo onoga koga želesmo, i nađosmo i primismo onoga koga tražasmo. Pod njegovom upravom i rukovodstvom mi se nećemo lišiti nade da radosno predstanemo Bogu u dan Njegova javljenja i otkrivenja".

 

Sav narod uznošaše blagodarnost Bogu i radovaše se neiskazanom radošću. A sveti Nikolaj dugo odbijaše da primi episkopski čin. Najzad, ustupajući usrdnim molbama sabora episkopa i svega naroda, on stupi na arhijerejski presto i protiv svoje volje. Na to bi on pobuđen i Božanstvenim viđenjem koje on imade pred smrt arhiepiskopa Jovana. O tome viđenju patrijarh Carigradski sveti Metodije kazuje ovo:

 

"Jedne noći sveti Nikolaj vide Spasitelja našeg u slavi gde stoji blizu njega i daje mu Evanđelje, ukrašeno zlatom i biserjem. Sa druge pak svoje strane sveti Nikolaj ugleda Presvetu Bogorodicu koja mu na ramena stavlja omofor. Nekoliko dana posle toga viđenja prestavi se arhiepiskop Mirski Jovan, i Nikolaj bi postavljen za arhiepiskopa toga grada".

 

Sećajući se toga viđenja, i videći u njemu očigledno blagovolenje Božije, i ne želeći da se ogluši o molbe sabora, sveti Nikolaj primi pastvu. Sabor episkopa sa svim crkvenim klirom izvrši posvećenje njegovo, i radosno odpraznovaše veseleći se povodom Bogodanog im pastira, svetitelja Hristovog Nikolaja. Na taj način Crkva Božija primi jarki svetilnik koji ne ostade pod poklopcem, nego si postavljen na dolično arhijerejsko i pastirsko mesto. Blistajući na ovom mestu, sveti Nikolaj pravilno upravljaše rečju istine, i mudro učaše svoju pastvu svetoj veri i životu po svetoj veri.

 

U početku svoga pastirstvovanja ugodnik Božji ovako govoraše sebi: "Nikolaje, ovaj čin i ovo mesto zahtevaju od tebe, da ti više ne živiš sebi već drugima". - Želeći pak da svoje slovesne ovce nauči vrlinama, on više ne skrivaše, kao ranije, svoje življenje u vrlinama. Jer ranije on provođaše svoj život tajno služeći Bogu, koji jedini i znađaše njegove podvige. No sada, na položaju arhijereja, život njegov postave javan svima, ne iz sujete pred ljudima već radi njihove koristi i uvećanja slave Božije, da se ispuni ono što je rečeno u Evanđelju: Tako da se svetli videlo vaše pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Sveti Nikola beše stadu svome ogledalo svih dobrih dela i, po rečima svetog apostola: primer vernima u reči, u življenju, U ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1 Tm. 4, 12). On beše po naravi krotak i nezlobiv, duhom smiren, otresajući se svakog oholjenja. Odeća njegova beše prosta, hrana isposnička, koju on uzimaše samo jedanput dnevno, i to uveče. Sav pak dan on provođaše u delima doličnim njegovom činu, saslušavajući molbe i potrebe onih koji mu dolažahu. Vrata njegovog doma behu otvorena svima: jer on beše dobar iprema svima i veoma pristupačan svima, otac sirotama, milostivi davatelj ništima, utešitelj onima koji plaču, pomoćnik potlačenima, i veliki dobrotvor svima. Kao pomoćnike sebi u crkvenom upravljanju on izabra dva vrlinska i blagorazumna savetnika, počastvovana prezviterskim činom. To behu dva u celoj Grčkoj poznata muža: Pavle Rodoski i Teodor Askalonski.

 

Tako svetitelj Nikolaj divno pasijaše povereno mu stado slovesnik ovaca Hristovih. No zavidljivi zli vrag, koji nikada ne prestaje ratovati protiv slugu Božjih, ne podnoseći cvetanje pobožnosti među ljudima, podiže gonjenje Crkve Hristove preko neznabožnih careva rimskih Dioklecijana i Maksimijana. U to vreme od ovih careva iziđe naređenje po celoj carevini: da se hrišćani imaju odricati Hrista i klanjati se idolima; one koji se tome naređenju ne pokoravaju - primoravati na to okovima, tamnicom, teškim mukama, najzad smrtnom kaznom. Ta zlosilna oluja, stvarana ljubiteljima mračnog bezbožja, uskoro zahvati i grad Miri. A blaženi Nikolaj, rukovodilac svih hrišćana u tom gradu, slobodno i neustrašivo propovedaše Hristovu veru, i beše gotov postradati za Hrista. Zbog toga on bi uhvaćen od neznabožnih mučitelja i posađen u tamnicu sa mnogim hrišćanima. U tamnici on provede ne malo vremena, podnoseći mnoga zla, trpeći glad i žeđ i teskobu tamničku. Svoje sasužnje on hranjaše rečju Božjom i pojaše slatkim vodama pobožnosti; pojačavajući u njima veru u Hrista Boga, utvrđujući ih na nerazrušivom temelju, on ih ubećivaše da budu čvrsti u ispovedanju Hrista i da svesrdno stradaju za istinu.

 

Zatim hrišćanima ponovo bi darovana sloboda, i blagočešće sinu kao sunce posle tamnih oblaka, i nastupi kao neka tiha prehladica posle oluje. Jer Hristos Gospod čovekoljubivo pogleda na Svoje dostojanje, uništi vlast neznabožaca, zbaci s carskog prestola Dioklecijana i Maksimijana i razori silu revnitelja. bezbožnog neznabožja. Javljenjem Krsta Svoga caru Konstantinu Velikom, kome uruči Rimsku državu, Gospod Bog "podiže rog spasenja" ljudima Svojim. Car Konstantin, poznavši Jedinoga Boga i položivši ovu nadu na Njega, silom Čaonoga Krsta pobedi sve neprijatelje svoje, i naredivši da se idolski hramovi poruše a hrišćanske crkve uspostave, on razveja prazne nade svojih prethodnika. On pusti na slobodu iz tamnice sve Hrista radi zatvorene, i odade im velike pohvale kao hrabrim vojnicima. I ispovednici Hristovi vraćahu se, svaki u svoje otačastvo. Tada i grad Miri ponovo primi svoga pastira, velikoga arhijereja Nikolaja, po nameri mučenika, i bez krvi ovenčanika.

 

Imajući u sebi blagodat Božiju, sveti Nikolaj, kao i ranije, isceljivaše strasti i bolesti kod ljudi, ne samo vernih nego i nevernih. Zbog velike blagodati Božje što obitavaše u njemu, svi mu se divljahu, i slavljahu ga, i veoma ljubljahu: jer on sijaše čistotom srca, i beše ukrašen svima darovima Božjim, služeći Gospodu svome u svetinji i pravdi.

 

U to vreme još bejaše mnogo neznabožačkih idolišta, za koje neznabožni ljudi behu privezani demonskom ljubavlju, te mnogi žitelji i grada Miri propadahu. Arhijerej pak Boga Višnjega, zapaljen revnošću po Bogu, prođe sva ta mesta, rušeći idolišta i u prah ih pretvarajući, i stado svoje očišćujući od demonskih poganština. Tako ratujući protiv zlih duhova, sveti Nikolaj dođe i u hram Artemide, koji beše ogroman i bogato ukrašen, demonima prijatno obitalište. Sveti Nikolaj sruši do temelja taj hram, visoku graćevinu sravni sa zemljom, a sam temelj raskopa i razveja po vazduhu, okomivši se više na demone negoli na sam hram. Zli pak dusi, ne mogući podneti dolazak ugodnika Božjeg, silno zapomagahu i bežahu iz svojih obitališta, progonjeni oružjem molitava nepobedivog vojnika Hristovog, svetitelja Nikolaja.

 

Blagoverni car Konstantin, želeći utvditi Hristovu veru, naredi da se u gradu Nikeji održi Vaseljenski sabor. Sveti Oci se sabraše, pravo učenje vere izložiše, a Arijevu jeres i samog zloumnog jeretika Arija prokleše. Ispovedivši da je Sin Savečan Ocu i da Sinu i Ocu pripada jednaka čast, sveti Oci vaspostaviše mir u svetoj Božanstvenoj apostolskoj Crkvi. Na tom Saboru među 318 svetih Otaca bejaše i sveti Nikolaj. On junački stajaše protiv bezbožnog učenja Arijevog i zajedno sa svetim Ocima Sabora utvrdi i predade svima dogmate pravoslavne vere. O svetom Nikolaju inok Studitskog manastira Jovan povestuje ovo: Ponesen božanskom revnošću, kao drugi prorok Ilija, on usred Sabora posrami jeretika Arija ne samo rečju nego i delom, udarivši ga po obrazu. Zbog toga sveti Oci Sabora uznegodovaše protiv svetitelja, i rešiše da ga za tako drsko delo liše arhijerejskog čina. Ali sam Gospod naš Isus Hristos i Preblagoslovena Mati Njegova, gledajući s neba na podvig svetitelja Nikolaja, odobriše njegov smeli postupak i pohvališe njegovu božansku revnost. Jer neki od svetih Otaca Saborskih imadoše onakvo isto viđenje kakvog se i sam svetitelj udostoji još pre svoga postavljenja za arhijereja. Oni videše da s jedne strane svetitelja stoji sam Gospod Hristos sa Evanđeljem, a s druge - Prečista Djeva Bogorodica sa omoforom, i vraćaju i daju svetitelju znake njegovog čina, koji su mu bili oduzeti. I poznavši po tome da je ta svetiteljeva smelost bila ugodna Bogu, Oci Sabora prestadoše prekoravati svetitelja i ukazaše mu poštovanje kao velikom ugodniku Božjem.

 

Vrativši se sa Sabora k svome stadu, sveti Nikolaj mu donese mir i blagoslov. Svojim medotočivim ustima on predade svemu narodu zdravo učenje, saseče u korenu nezdravo i tuđe učenje, a okorele i uporne u zloći jeretike on izobliči i progna iz Hristovoga stada. Kao što mudar zemljodelac očišćuje sve što se nalazi na gumnu, sabirajući dobro zrnevlje a odbacujući kukolj; tako blagorazumni delatelj na gumnu Hristovom, sveti Nikolaj, punjaše duhovnu žitnicu dobrim plodovima, a kukolj jeretičke zablude on razvejavaše i daleko od pšenice Gospodnje odbacivaše. Zato sveta Crkva i naziva njega lopatom, koja razvejava kukoljna učenja Arijeva. I beše on zaista svetlost svetu i so zemlji, jer i življenje njegovo beše svetlo i reč njegova solju mudrosti začinjena. I dobri pastir ovaj imađaše veliko staranje o stadu svome u svima njegovim nevoljama, hraneći ga ne samo duhovnom pašom, nego brinući se i o telesnoj hrani njegovoj.

 

Jednom u Likijskoj nahiji beše velika glad, i grad Miri silno oskudevaše u hrani, i ljudi se mnogo mučahu zbog toga. Sažaljevajući jadne ljude umiruće od gladi, arhijerej Božji se noću u snu javi jednome trgovcu koji se nalažaše u Italiji i koji tek što beše natovario svoju lađu žitom, i nameravao da otplovi na drugu stranu, dade mu tri zlatnika kao kaparu i naredi mu da sa lađom otplovi u grad Miri i tamo proda žito. Probudivši se iz ona i našavši u ruci tri zlatnika, trgovac se zaprepasti, diveći se snu, praćenom čudesnom pojavom zlatnika. Zbog takvog čuda trgovac se ne ogluši o naređenje svetitelja, već otputova u grad Miri i rasproda žito tamošnjim žiteljima. Pri tome on ne sakri od njih i javljenje svetog Nikolaja njemu u snu. Našavši takvo izbavljenje od gladi i slušajući trgovčevo kazivanje, građani uznošahu Bogu blagodarnost i hvalu, i veličahu svog čudesnog hranitelja, velikog arhijereja Nikolaja.

 

U to vreme nastade pobuna u velikoj Frigiji. Saznavši za to, car Konstantin posla tri vojvode sa područnom im vojskom, da umire pobunu . To behu vojvode: Nepotijan, Urs i Erpilion. Oni veoma hitno otploviše iz Carigrada, i zaustaviše se u jednom pristaništu Likijske eparhije, koje se zvaše Adriatska obala. Tu beše grad. Pošto im silna bura morska ne davaše da produže plovidbu, to oni stadoše čekati u tom pristaništu da se prolepša vreme. Za vreme tog zadržavanja neki vojnici, izlazeći na obalu radi kupovanja potrebnih stvari, mnogo štošta uzimahu silom. Pošto se to dešavalo često, žitelji grada se ozlojediše, i na mestu zvanom Plakomata počeše između njih i vojnika bivati rasprave, svađe i tuče. Doznavši o tome, sveti Nikola ne bi lenj doputovati na tu obalu i u taj grad, da umiri te međusobice. Na glas o svetiteljevom dolasku, svi građani zajedno s vojvodama izađoše svetitelju u susret i pokloniše mu se. Svetitelj upita vojvode, otkuda i kuda idu. Oni mu kazaše da su od cara upućeni u Frigiju, da uguše tamošnju pobunu. Svetitelj im savetova da svoje vojnike drže u poslušnosti i da im ne dozvoljavaju činiti ljudima zla. Posle toga on pozva vojvode u grad i srdačno ih ugosti. Vojvode, kaznivši među vojnicima krivce, utišaše nemir, i udostojiše se blagoslova od svetog Nikolaja.

 

Dok se ovo zbivalo, dođoše iz grada Miri neki građani, ojađeni i plačni. I pripavši k nogama svetitelju, moljahu ga da zaštiti nevino osuđene, pričajući mu sa suzama da u njegovom odsustvu igemon Evstatije, podkupljen od zavidljivih i zlih ljudi, osudi na smrt tri čoveka iz njihovog grada, koji ni u čemu nisu krivi. Zbog toga sav naš grad, - govorahu oni -, tuguje i plače, i očekuje tvoj povratak, vladiko. Jer da si ti bio s nama, igemon se ne bi usudio da donese takvu nepravednu presudu.

 

Čuvši to arhijerej Božji, duša mu se ispuni tugom, i on u pratnji vojvoda odmah krenu na put. Stigavši u mesto zvano "Lav", svetitelj srete neke putnike i upita ih, znaju li oni što o tri čoveka osuđena na smrt. Oni mu odgovoriše: Mi ih ostavismo na polju Kastora i Poluksa gde ih vucijahu na pogubljenje. - Tada sveti Nikola pođe brže, žureći da predupredi pogubljenje nevinih ljudi. Stigavši na mesto kazne, on ugleda mnoštvo naroda koji se tu slegao. A tri osuđena muža, sa rukama naopačke vezanim i sa licima pokrivenim, već se behu nagnuli k zemlji i obnažene vratove opružili, očekujući udarac mača. Svetitelj vide da je dželat, svirep i besan, već izvukao mač svoj. Prizor beše užasan i bolan za sve. Tada svetitelj Hristov, spojivši s krotošću jarost, slobodno prođe kroz narod, bez ikakvog straha i bojazni istrže mač iz ruku dželata, baci ga na zemlju, pa onda oslobodi od uza tri osuđena muža. Sveto on uradi sa velikom neustrašivošću, i niko se ne usudi da ga zaustavi, jer reč njegova beše sa vlašću i delanje njegovo sa Božanskom silom: bejaše on veliki pred Bogom i svima ljudima. A tri muža, izbavljeni od smrti, videvši sebe neočekivano vraćene sa ivice smrti k životu, prolivahu od radosti tople suze i dobrodušno uzdisahu; a sav prisutni narod odavaše blagodarnost svome svetitelju. Stiže tamo i igemon Evstatije, i htede da pristupi k ugodniku Božjem. Ali ugodnik Božji ne hte ni da ga pogleda. A kad ovaj pripade k nogama svetiteljevim, svetitelj ga odgurnu. Prizivajući na njega osvetu Božiju, sveti Nikolaj mu prećaše mukama ovoga sveta zbog zloupotrebljavanja vlasti, i izjavi da će ga tužiti caru. Izobličavan svojOm savešću i uplašen pretnjama svetiteljevim, igemon sa suzama moljaše za milost. Kajući se za svoju nepravdu i želeći izmirenje sa velikim ocem Nikolajem, on svaljivaše krivicu na gradske starešine Simonida i Evdoksija. No laž se nije mogla sakriti, jer je svetitelj nasigurno znao da je igemon, podkupljen zlatom, osudio nevine ljude na smrt. Igemon dugo i dugo moljaše Hristovog ugodnika da mu oprosti, i tek kada igemon sa velikim smirenjem i mnogim suzama ispovedi da je ono njegov greh a ne koga drugog, ugodnik Hristov mu podari oproštaj.

 

Videći sve to, tri vojvode što dođoše sa svetiteljem divljahu se revnosti i blagosti velikog arhijereja Božjeg. Zatim, udostojivši se svetih molitava njegovih i uzevši od njega blagoslov za svoj put, oni otputovaše u Frigiju da izvrše carevo naređenje. Došavši na mesto pobune, oni brzo ugušiše pobunu potpuno. I pošto izvršiše povereni im od cara posao, vratiše se s radošću u Vizantiju. Car i sve velmože odadoše im veliku hvalu i čast, i udostojiše se učešća u carskom savetu. Ali zli ljudi, zavideći takoj slavi ovih vojvoda, krenuše u zlobu i mržnju protiv njih. I skovavši zao plan protivu njih, oni odoše upravitelju grada Evlaviju, i oklevetaše ih govoreći: Vojvode ne savetuju mudro, niti će se dobrim završiti njihov savet, jer, kako smo čuli, oni uvode novotarije i kuju zlo protiv cara. - Rekavši to protivu njih, oni dadoše mnogo zlata eparhu, da ga pridobiju na svoju stranu. Eparh dostavi tu klevetu caru. Čuvši to, car bez ikakvog isleđenja naredi da te tri vojvode posade u tamnicu, bojeći se da oni ne pobegnu tajno i izvrše svoju zlu nameru. I vojvode tamnovahu, ne znajući zbog čega su bačeni u tamnicu, svesni da nisu nizašta krivi. Nakon malo vremena klevetnici se stadoše pribojavati da se ne obelodani njihova kleveta i zloba, pa se na njih sruči njihovo zlo. Zbog toga oni odoše k eparhu i usrdno ga moliše, da ne ostavlja tako dugo u životu one vojvode nego da ih što pre osudi na smrt. Upleten u mrežu zlatoljublja, eparh se odmah dade na posao, da stvar privede kraju. On se smesta uputi caru i, kao vesnik zla, predstade mu lica nevesela i pogleda tužna. Ujedno s tim on je želeo da pokaže kako se veoma brine o carevom životu i kako mu je svesrdno odan. Trudeći se da u cara izazove gnjev protiv nevinih vojvoda, on stade govoriti caru laskavo i lukavo, tvrdeći: "Care, nijedan od zaključanih u tamnici ne želi da se pokaje. Svi su oni uporni u svojoj zloj nameri, i ne prestaju plesti zamke protiv tebe. Stoga naredi da ih bez odlaganja umore, da oni ne bi preduhitrili nas i izvršili svoju zlu nameru".

 

Uznemiren ovakvim rečima, car odmah osudi vojvode na smrt. Ali pošto beše veče, to izvršenje kazne bi odloženo za sutradan. O tome saznade tamnički stražar; i pošto nasamo proli mnogo suza zbog strahote koja preti nevinim vojvodama, on ode k njima i reče im: Bolje bi mi bilo da se nisam upoznao s vama i uživao u prijatnom razgovoru s vama i zajedničkoj trpezi, jer bih lako podneo rastanak s vama, i ne bih toliko patio dušom zbog strahote koja ide na vas. Sutra ćemo se rastati, avaj meni! poslednjim i gorkim rastankom, i ja više neću ugledati mila mi lica vaša niti čuti glas vaš, jer je car naredio da vas pogube. Ostavite mi zaveštanje šta da se uradi s vašim imanjem, dok ima vremena i dok vas smrt nije omela da izrazite svoju volju.

 

Ove reči stražar izgovori jecajući. A vojvode, znajući da ništa nisu zgrešili caru i da ne zaslužuju smrt, razdreše haljine svoje i stadoše čupati kosu svoju, govoreći: Koji vrag pozavide našem životu? Zašto smo mi osuđeni na smrt kao zločinci? šta to uradismo zbog čega zaslužujemo smrt? - I prizivahu oni poimence svoje srodnike i prijatelje, uzimajući Boga za svedoka, da oni nikakvo zlo učinili nisu. I plakahu gorko. No jedan od njih, po imenu Nepotijan, seti se svetog Nikolaja kako se on pokaza u gradu Miri brzi slavni pomoćnik i blagi zaštitnik izbavivši ona tri muža od smrti. Porazgovorivši o tome među sobom, vojvode se stadoše moliti ovako:

 

Bože Nikolajev, Ti si izbavio tri muža od nepravedne smrti, pogledaj sada i na nas, jer nam među ljudima nema pomoćnika. Eto, snašla nas je velika nesreća, i nema nikoga koji bi nas izbavio od napasti. Evo i glas naš izdade nas pre izlaska iz tela duša naših, i jezik nam se suši sagorevan ognjem muke naše, te nismo u stanju ni molitvu da Ti uputimo. Neka nam milosrđe Tvoje, Gospode, brzo pohita u pomoć, i otmi nas iz ruku onih koji ištu duše naše. Sutra hoće da nas pogube; požuri nam u pomoć i izbavi od smrti nas nevine!

 

Bog koji pažljivo sluša molitve onih koji Mu se mole i koji Ga se boje, posla osuđenima u pomoć svetog ugodnika Svog, velikog arhijereja Nikolaja. Te noći u snu stade pred cara svetitelj Hristov i reče mu: "Ustani brzo i pusti iz tamnice tri vojvode: oni su oklevetani i stradaju nevini". - I svetitelj podrobno objasni caru celu stvar, pa dodade: "Ako me ne poslušaš i njih ne pustiš, ja ću izazvati protiv tebe pobunu, sličnu onoj u Frigiji, i ti ćeš poginuti zlom smrću". - Začuđen takvom smelošću, car stade razmišljati kako se ovaj čovek usudi noću u nevreme ući u unutrašnja odeljenja palate, i upita ga: Ko si, da smeš takve pretnje upućivati nama i našoj državi? - Ovaj odgovori: Ime mi je Nikolaj, arhijerej sam Mirske mitropolije. - Car se natušti, i ustavši stade razmišljati šta znači ovo viđenje.

 

Međutim, te iste noći svetitelj se javi u snu i eparhu Evlaviju, i reče mu za osuđene vojvode ono što i caru. Trgnuvši se iz sna, Evlavije se uplaši. I dok razmišljaše o ovom viđenju, k njemu dođe poslanik od cara i ispriča mu sve što car u snu vide. Eparh žurno ode k caru i obavesti ga o svom viđenju, i obojica se čuđahu tom neobičnom podjednakom viđenju. I car naredi da odmah dovedu preda nj vojvode iz tamnice, i reče im: Kakvim to vradžbinama navedoste na nas takve snove? Pojavljeni muž silno se gnjevljaše i prećaše nam, da će uskoro izazvati pobunu protivu nas.

 

Vojvode ništa ne znajući, u nedoumici zgledahu se među sobom i pitahu da li ko od njih što zna. Ali nijedan ništa ne znađaše; i oni blago gledahu jedan drugoga. Primetivši to, car pređe u krotost, i reče im: Ne bojte se nikakvog zla, kažite istinu. - Onda oni sa suzama i ridanjem odgovoriše: Care, mi ne znamo nikakve vradžbine, niti smišljasmo kakvo zlo protiv tvoje države, svedok nam je sam Svevideći Gospod. Ako pak nije tako, i ti doznaš o nama nešto rđavo, onda nemoj imati nikakve milosti prema nama, i nemoj poštedeti ne samo nas trojicu nego i sav rod naš. Mi se od otaca naših naučismo da cara poštujemo i da mu iznad svega budemo verni. Stoga i sada mi verno čuvamo tvoj život, i kao što je svojstveno našem činu, mi odlučno izvršismo poverene nam tobom zadatke. Svesrdno služeći tebi, mi ugušismo pobunu u Frigiji, prekratismo međusobno neprijateljevanje, i svoju hrabrost dovoljno pokazasmo delima, kao što će to posvedočiti oni kojima je to dobro poznato. Tvoja država nas je ranije obasula počastima, a sada si s jarošću ustao protiv nas i nemilosrdno nas osudio na nasilničku smrt. Tako dakle, care, mi smatramo da stradamo jedino zbog našeg usrđa k tebi, zbog njega smo osuđeni, i umesto slave i počasti koje smo se nadali dobiti, nas postiže strah smrti.

 

Ove reči tronuše cara, i on se raskaja za svoj nepromišljeni postupak. Jer on uzdrhta od suda Božjeg i postide se carske porfire, videći da on, zakonodavac drugima, donosi bezakone odluke. I sada on milostivno gledaše na osuđene, i krotko razgovaraše s njima. A vojvode, s umilenjem gledajući u cara, iznenada ugledaše svetog Nikolaja gde sedi pored cara i znacima im obećava oproštaj. A ovo niko drugi ne viđaše već samo ove tri vojvode. Tada vojvode, ispunivši se smelosti, stadoše gromko govoriti: Bože Nikolajev, ti si u gradu Miri izbavio negda tri muža od nepravedne smrti, izbavi i nas sluge Tvoje iz ove opasnosti! - Car im prekinu molitvu i upita ih: Ko je taj Nikolaj, i kakve je to muževe spasao? Ispričajte mi o tome.

 

Nepotijan ispriča caru sve redom. Tada car, poznavši da je sveti Nikolaj veliki ugodnik Božji, udivi se njegovoj neustrašivosti i velikoj revnosti za one kojima je nepravda učinjena, oslobodi ove vojvode i reče im: Život vam darujem ne ja nego veliki služitelj Gospodnji Nikolaj, koga vi prizivaste u pomoć. Idite dakle k njemu i izrazite mu blagodarnost. A recite mu i od mene ovo: "Eto, ja ispunih tvoje naređenje; stoga se, Hristov ugodniče, ne gnjevi na mene".

 

Rekavši to, car uruči vojvodama zlatno Evanđelje, zlatnu kadionicu ukrašenu dragim kamenjem, i dva svetnjaka, i naredi im da sve to predadu Mirskoj crkvi. I tako tri vojvode, čudesno spaseni, odmah krenuše na put. Stigavši u Miri, oni behu veoma radosni i veseli što se udostojiše ponovo videti svetitelja. I od sve duše oni odadoše blagodarnost svetome Nikolaju za njegovu čudesnu pomoć. I pevahu hvalu: Gospode, Gospode! ko je kao ti, koji izbavljaš stradalca od onoga koji ga kinji (Psal. 34, 10). I razdadoše oni bogatu milostinju ništima i ubogima, i srećno se vratiše doma.

 

Takva su dela Božija, kojima Gospod uzveliča ugodnika Svog. Slava o njima, kao na krilima, raznese se na sve strane, za morem, i po svoj vaseljeni, tako da ne beše mesta gde nisu znali za velika i divna čudesa velikog arhijereja Nikolaja, koja on činjaše blagodaću, darovanom mu od Svemogućeg Gospoda.

 

Jednom putnici, putujući lađom iz Egipta u Likijsku pokrajinu, obretoše se u velikoj oluji u buri: vetar im pokida jedra, lađa se tresijaše od strahotnih udara valova, i svi očajavahu za svoj život. No kada se opomenuše velikog arhijereja Nikolaja, koga oni nikada ne behu videli već samo čuli za njega da je brzi pomoćnik svima koji ga prizivaju u nevoljama, oni mu se obratiše molitvom i stadoše ga prizivati u pomoć. Svetitelj im se odmah javi, uđe u lađu i reče: "Vi me pozvaste, i evo ja vam dođoh u pomoć; ne bojte se!" - I svi videše da on uze krmu i stade upravljati lađom. Zatim zapreti vetrovima i moru, kao nekada Gospod naš Isus Hristos, koji je rekao: "Koji veruju u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti". - Tako verni sluga Gospodnji zapovedaše moru i vetrovima, i oni ga slušahu. Posle toga putnici pri blagoprijatnom vetru prispeše u grad Miri. I izišavši iz lađe oni odoše u grad da vide onoga koji ih izbavi od opasnosti. Ugledavši svetitelja gde ide u crkvu, oni poznadoše svoga dobrotvora, pa pohitaše i pripadoše k nogama njegovim, odajući mu blagodarnost. A divni Nikolaj ih ne samo izbavi od opasnosti i smrti telesne, nego se pobrinu i za njihovo duševno spasenje. Jer on, budući prozorljiv, ugleda u njima svojim duhovnim očima, greh bludočinitelj koji čoveka odbacuje daleko od Boga i odvraća ga od držanja zapovesti Božjih, i reče im: Molim vas, čeda, porazmislite u sebi i ispravite srca vaša i misli za ugađanje Bogu. Jer, makar se i mi sakrili od mnogih ljudi i smatrali sebe dobrima, no od Boga se ne može ništa sakriti. Stoga se postarajte svim srcem da sačuvate svetost duše i čistotu tela. Jer božanstveni apostol Pavle kaže: Vi ste hram Božji; ako pokvari ko hram Božji, pokvariće njega Bog (1 Kor. 3, 16. 17).

 

Poučivši te ljude dušekorisnim rečima, svetitelj ih otpusti s mirom. Jer svetitelj po naravi beše kao čedoljubiv otac, i lice mu sijaše Božanskom blagodaću, kao u angela Božija. I izlažaše od lica njegova, kao od lica Mojsijeva, neka presjajna luča, i velika korist bivaše svima videti ga. Jer svakome, obuzetome kakvom bilo strašću ili mukom duševnom, beše dovoljno da samo pogleda na svetitelja, pa je odmah dobijao potrebnu utehu; i svakome, ko bi porazgovarao s njim, bivalo je na veliki uspeh u dobru. I ne samo hrišćani nego i neverni, kada su imali prilike čuti slatke i medene reči svetiteljeve, ispunjavahu se umilenjem i stupahu na stazu spasenja, odbacujući izdavna ukorenjenu zloću neverja i primajući u srce pravu reč istine.

 

Veliki ugodnik Božji požive mnogo godina u gradu Miri, sijajući božanskim krasotama, po rečima Božanskoga Pisma: kao zvezda jutarnja usred oblaka, kao mesec pun u danima svojim, kao sunce koje sija na hram Boga Višnjega, kao krin kraj izvora vode, i kao skupoceno miro koje omiomiruje sve (Is. Sirah. 50, 6. 7. 8). Dostigavši duboku starost, svetitelj isplati opšti dug ljudskoj prirodi, pošto prethodno malo odbolova telom, dobro završi vremenski život, i sa radošću i psalmopojanjem pređe u nestariv i blaženi život, provođen od svetih anđela i susretan od sabora svetaca. Na njegov pogreb sabraše se episkopi Likijske oblasti sa svim klirom i monasima, i bezbrojno mnoštvo naroda iz svih gradova. I čeono telo svetiteljevo bi s češću položeno u sabornoj crkvi Mirske mitropolije u šesti dan meseca decembra. I bivahu mnoga čudesa od svetih moštiju ugodnika Božjeg. Jer njegove mošti točahu miomirisno i celebno miro, kojim se bolesnici pomazivahu i zdravlje dobijahu. Sa tog razloga ka grobu njegovom priticahu ljudi sa svih krajeva zemlje, ištući isceljenja bolestima svojim, i dobijahu ga. Jer tim svetim mirom isceljivahu se sve bolesti, ne samo telesne nego i duhovne, i progonjahu se zli dusi. Jer se svetitelj ne samo za života svoga nego i po prestavljenju svome okomljivaše na demone i pobeđivaše ih, kao što ih i sada pobeđuje.

 

Neki bogobojažljivi ljudi koji življahu kraj ušća reke Tanaisa, čuvši za mirotočive i celebne mošti svetitelja Hristova Nikolaja koje počivaju u Likijskom gradu Miri, dogovoriše se da morem otputuju tamo radi poklonjenja svetim moštima. Ali zli duh, koga ranije sveti Nikolaj progna iz Artemidina idolišta, videvši da se lađa sprema da otplovi k ovom velikom ocu, a kivan na njega što mu razruši hram i progna ga otuda, spremi osvetnički plan: da spreči ove ljude od nameravanog puta, i time ih liši svetinje. Stoga se on pretvori u ženu, sa sudom u rukama, punim jeleja, i reče tim ljudima: Želela bih da ovaj sud odnesem na svetiteljev grob, ali se veoma bojim putovati morem, jer je opasno za slabu i bolesnu od stomaka ženu otisnuti se na toliki put morem. Zato vas molim, uzmite ovaj sud, odnesite ga na svetiteljev grob, i nalijte jelej u kandilo.

 

Sa tim rečima demon predade bogoljupcima u ruke sud. Ne zna se sa kakvim je demonskim vradžbinama bio pomešan taj jelej, ali je nesumnjivo bio namenjen da naškodi putnicima i da ih pogubi. Oni pak, ne znajući ubitačno dejstvo toga jeleja, izađoše u susret molbi i uzeše taj sud. I otisnuvši se od obale, oni sav taj dan ploviše blagopolučno. Ali sutradan izjutra dunu vetar severac i poče praviti teškoće njihovoj plovidbi. Ploveći mnogo dana i noći sa velikim teškoćama i pateći se, oni izgubiše strpljenje zbog dugotrajne bure i rešiše da se vrate natrag. I kada oni već stadoše okretati lađu u pravcu svoga zavičaja, pred njima se pojavi sveti Nikolaj u malom čamcu i reče im: "Kuda putujete, ludi? Zašto napuštate put koji ste preduzeli, i vraćate se nazad? U vašim je rukama utišati buru i osigurati lađi udobnu plovidbu. Jer vas u plovidbi ometaju đavolje opletke, pošto vam taj sud dade ne žena nego đavo. Stoga bacite sud u more, i odmah će vaša plovidba postati blagopolučna".

 

Čuvši to, ljudi baciše đavolji sud u more, i iz njega tog časa suknu crni dim i plamen, i vazduh se ispuni silnim smradom, a more se rasede, voda uzavre i usklokota iz dubine, i vodene kaplje behu kao ognjene varnice. Ljude na lađi spopade užasan strah, i oni stadoše zapomagati od straha, no pojavivši im se pomoćnik naloži im da budu hrabri i da se ce boje, utiša more, i izbavivši putnike od straha ustroji im bezbednu plovidbu u Likiju. Jer tog časa na njih dunu neki prohladan i miomirisan vetar, i oni radosni doploviše srećno do željenoga grada. I poklonivši se mirotočivim moštima brzog pomoćnika i zaštitnika svog, oni uzneše blagodarnost svemoćnome Bogu, i odslužiše molepstvije velikome Ocu Nikolaju. Posle toga oni se vratiše u svoju zemlju, pričajući svuda i svima šta im se dogodi na putu.

 

Mnoga velika i preslavna čudesa satvori na zemlji i na moru ovaj veliki ugodnik Božji: pomažući u nevoljama, spasavajući od potopljenja, iznoseći iz dubine morske na kopno, otržući ljude iz ropstva i prenoseći ih njihovim kućama, izbavljajući od okova i tamnice, zaštićujući od posečenja mačem, oslobađajući od smrti, dajući mnoga isceljenja mnogima, slepima progledanje, hromima hod, gluvima sluh, nemima govor. On obogati mnoge koji se paćahu u uboštvu i pukom siromaštvu, on davaše gladnima hranu, i bejaše svima u svakoj nevolji gotov pomoćnik, usrdni zastupnik, brzi branitelj i zaštitnik. I sada on tako isto pomaže svima koji ga prizivaju i izbavlja od nevolja. Nemoguće je izbrojati čudesa njegova, kao što je nemoguće i opisati ih sva podrobno. Velikog čudotvorca ovog zna i istok i zapad; i svi krajevi zemlje znaju čudotvorstva njegova. Stoga neka se zbog njega slavi Jedan u Trojici Bog, Otac i Sin i Sveti Duh, i Sveto ime Njegovo neka je hvaljeno ustima svih vavek. Amin.

 

 

 

 

NEBESKA ČUDESA SV. NIKOLAJA ČUDOTVORCA

 

 

 

EVO svetitelja Božjeg koji neprestano piše Evanđelje Hristovo; piše ga s neba neprestano svojim čudesima, kao što ga je neprestano pisao za svoga života na zemlji. Piše ga po svoj zemlji, na svih pet kontitenata. Sav ispunjen čudesnim i čudotvornim Gospodom, on i živi ne drukče nego neprestano čudotvoreći. Zato je i stekao prezime: Čudotvorac, uz svoje slavno ime: Nikolaj. Neprestano živeći Gospodom Hristom, tim najmilijim čudom svih svetova: arhangelskih, angelskih, čovečanskih, životinjskih, biljnih, mineralnih, on je i sam postao jedno od najmilijih čuda zemljine istorije, i nebeske istorije, ukoliko je stvaraju ljud ska bića.

 

Čovekoljublje ovog svežalostivog svetitelja Božjeg je neizmerno, jer je vascelo od čovekoljublja Jedinog Čovekoljupca. Zato su i čudesa njegova neizmerna, i bezbrojna. Od njih valja spomenuti bar nekoliko, eda bismo se u danima i noćima nevolja naših i muka naših prenuli, i krenuli, i poleteli k njemu molitvom, vapajem, uzdahom, suzom, jecajem. A on, beskrajno čovekoljubiv i potresno žalostiv, sažaliće se na nas, priteći će nam brzo u pomoć, izbaviće nas, iz čeljusti naših nemani, ma kakve bile, i ma od kuda bile. Ne sumnjaj u to, samo veruj! Jer je istina Sveistinitoga ovo: "Sve je moguće onome koji veruje". A na prvom mestu svetom ljubimcu Hristovom, velikom Nikolaju Čudotvorcu, koji je sav od Bogočovečanske svemoćne vere Hristove: sav dušom, sav srcem, sav umom, sav svim bićem svojim, svim životom svojim, svom večnošću svojom.

 

 

 

I

 

 

 

U Carigradu življaše jedan čovek, po imenu Nikolaj, koji se izdržavao rukodeljem. Pobožan, on se beše zavetovao da dane, posvećene praznovanju svetog Nikolaja Čudotvorca, praznuje istinski proslavljajući ovog ugodnika Božjeg. On je to istrajno ispunjavao, po rečima Svetoga Pisma: Poštuj Gospoda imetkom od pravednih trudova svojih (Prič. Sol. 3, 9); i toga se uvek čvrsto sećao. Tako on dostiže duboku starost; i nemajući više snage da radi, on zapade u nemaštinu. Međutim približavao se praznik svetog Nikolaja, i starac, razmišljajući šta da radi, reče svojoj ženi: Skoro će praznik milog nam velikog arhijereja Hristovog Nikolaja. No kako ćemo mi bedni, pri našoj oskudici, otpraznovati ovaj dan? - Pobožna žena odgovori mužu: Ti znaš, gospodine moj, da je došao kraj životu našem, jer i tebe i mene sustigla je starost. Ako bi nam se desilo čak i to, da se naš život završi sada, ti se drži svoga zaveta i ne zaboravljaj ljubav tvoju k svetitelju. - Ona ukaza mužu svome na ćilim i reče: Uzmi ćilim, pa nosi i prodaj ga, i kupi sve što je potrebno za dostojno praznovanje praznika svetoga Nikolaja. Mi ništa drugo nemamo, a ovaj ćilim nam nije nužan, jer nemamo dece kojoj bismo ga mogli ostaviti.

 

Čuvši to, pobožni starac pohvali ženu svoju, uze ćilim i ode. A kada iđaše trgom, na kome se nalažaše stub svetog cara Konstantina Velikog, i prolažaše pored crkve svetoga Platona, njega srete svagda gotov na pomoć sveti Nikolaj, u obliku česnoga starca, i upita ga: Prijatelju mili, kuda ideš? - Valja mi na pijacu, odgovori on. Prišavši mu bliže, sveti Nikolaj reče: Dobro delo. No kaži mi, pošto prodaješ taj ćilim, želeo bih da ga kupim. - Starac odgovori svetitelju: Ovaj ćilim je u svoje vreme kupljen za osam zlatnika; a sada ću uzeti za njega koliko mi ti daš. - Svetitelj reče starcu: Pristaješ li da ti dam za njega šest zlatnika? - Ako mi daš toliko, odgovori starac, ja ću ti ga s radošću dati. - Sveti Nikolaj spusti ruku u svoj džep, izvadi zlato, dade u ruke starcu šest velikih zlatnika, i reče mu: uzmi to, prijatelju, i daj mi ćilim. - Starac s radošću uze zlato, jer je ćilim vredeo manje od toga. Uzevši ćilim iz starčevih ruku, sveti Nikolaj ode. A kada se oni rastadoše, ljudi na pijaci što bejahu blizu, upitaše starca: Ne vidiš li priviđenje, starče, te sam razgovaraš? - Jer oni videše samo starca i čujahu njegov glas, a svetitelj beše za njih nevidljiv i nečujan.

 

Za to vreme sveti Nikolaj dođe s ćilimom k starčevoj ženi i reče joj: Muž tvoj je moj stari prijatelj. Sretnuvši me on mi se obrati sa ovakom molbom: "Iz ljubavi prema meni, odnesi ovaj ćilim mojoj ženi, a meni valja svršiti jedan drugi posao". - Rekavši to, svetitelj postade nevidljiv. Međutim žena, videći česnoga muža koji je blistao u svetlosti i uzevši ćilim od njega, ne smejaše od straha ni da ga upita ko je on. Misleći da je muž njen zaboravio reči koje mu je ona rekla i njenu ljubav prema svetitelju, žena se razgnjevi na svoga muža i reče: Teško meni kukavnoj! moj muž je zakonoprestupnik i pun je laži. - Govoreći te reči, i slično tome, ona nije htela ni da gleda na ćilim goreći ljubavlju prema svetitelju.

 

Ne znajući šta se dogodilo, muž njen nakupova sve što je potrebno za praznik svetog Nikolaja, i iđaše kući svojoj sav radostan što je prodao ćilim i što nije primoran da odstupi od svog blagočestivog običaja. Kada on stiže doma, razgnjevljena žena ga srete opakim rečima: Idi odmah od mene! jer si slagao svetom Nikolaju. Istinu je rekao Hristos, Sin Božiji: Nijedan nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug, pa se obzire natrag (Lk. 9, 62).

 

Rekavši to, i slično tome, ona donese ćilim mužu svome i reče mu: Eto, uzmi! a mene više videti nećeš. Ti si slagao svetom Nikolaju, i zato ćeš izgubiti sve što si stekao praznovanjem njegovog praznika. Jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak. 2, 10).

 

Čuvši to od svoje žene i videći svoj ćilim, starac beše zadivljen i ne nalažaše reči da odgovori svojoj ženi. Dugo stajaše on zaprepašćen, i najzad mu postade jasno da je sveti Nikolaj učinio čudo. Uzdahnuvši iz dna srca i ispunivši se radosti, on podiže ruke svoje k nebu i reče: Slava Tebi, Hriste Bože, koji tvoriš čudesa preko svetog Nikolaja! - Posle toga on upita ženu svoju: Straha Božijeg radi, reci mi ko ti donese ovaj ćilim, muž ili žena, starac ili mladić? - Žena mu odgovori: Starac čestan i lučezaran, odeven u svetle haljine, donese nam ovaj ćilim i reče mi: "Muž tvoj je prijatelj moj, pa srevši me zamoli me da ovaj ćilim donesem tebi; uzmi ga". Uzevši ćilim, ja se ne usudih da upitam donosioca ko je on, jer je sav blistao svetlošću!

 

Čuvši to od žene, starac se divljaše, i pokaza ženi preostalo kod njega zlato i sve što beše kupio za praznik svetoga Nikolaja: jestiva, vino, prosfore i sveće. I uskliknu on: Živ mi Gospod, čovek koji kupi ćilim od mene, i opet ga donese u kuću k nama ubogim i smirenim slugama, zaista je sveti Nikolaj, jer oni koji me videše u razgovoru s njim pitahu me: "Ne priviđenje li ti vidiš?" Oni videše samo mene, a on bejaše nevidljiv.

 

Tada oboje, starac i žena njegova, uskliknuše, uznoseći blagodarnost Svemogućem Bogu i hvalu velikom arhijereju Hristovom Nikolaju, brzom pomoćniku svima koji ga s verom prizivaju. Ispunivši se radosti oni odmah pođoše u crkvu svetog Nikolaja, noseći zlato i ćilim, i ispričaše u crkvi sve svemu kliru i svima koji se tamo zadesiše. I svi oni, čuvši kazivanje njihovo, proslaviše Boga i svetog Nikolaja koji tvori milost slugama svojim. Zatim oni poslaše k patrijarhu Mihailu i obavestiše ga o svemu. Patrijarh naredi da se starcu daje pomoć iz imovine crkve svete Sofije. I oni otpraznovaše praznik česno, sa uznošenjem hvale i molitvama.

 

 

 

II

 

 

 

Življaše u Carigradu blagočestiv čovek, po imenu Epifanije. Bejaše on veoma bogat i vrlo uvažavan od cara Konstantina, i imađaše mnogo robova. Jednom on namisli da kupi sebi roba za slugu; i u treći dan meseca decembra on uze 72 zlatnika, usede na konja i odjaha na pijacu gde trgovci, došavši iz Rusije, prodaju robove. Ali mu ne ispade za rukom da kupi roba, I on se vrati kući. Sišavši s konja, on uđe u palatu, izvadi iz džepa zlato što je nosio na pijacu, metnu ga negde u palati, i zaboravi mesto gde ga je metnuo. A to mu se dogodi po dejstvu đavola koji neprestano vojuje s rodom hrišćanskim. Jer đavo, ne podnoseći pobožnost ovoga muža, namisli da ga vrgne u ponor greha. Sutradan izjutra velmoža prizva momka koji ga je služio i reče mu: Donesi mi zlato koje ti sinoć dadoh, treba mi ići na pijacu. - Čuvši to, sluga se uplaši, pošto mu gospodar ne beše dao zlato, i reče: Gospodaru, ti mi nisi dao zlato. - Gospodar na to uzvrati: O, zla i lažljiva glavo, kuda si metnuo zlato koje ti dadoh? - Momak se kunijaše da ne shvata o čemu govori gospodar njegov. Velmoža se razljuti i naredi slugama da vežu momka, da ga nemilosrdno biju i okuju u lance. A u sebi reče: Sudbinu ću njegovu rešiti kada prođe praznik svetoga Nikolaja. - Jer ovaj praznik je imao biti kroz dva dana.

 

Zaključan sam u odaji, momak sa suzama zavapi k svemogućem Bogu koji izbavlja one što su u nevolji: "Gospode Bože moj, Isuse Hriste, Svedržitelju, Sine Boga živoga, koji živiš u nepristupnoj svetlosti, k Tebi vapijem, jer Ti znaš srce čovečije, Ti si pomoćnik sirotama, izbavljenje onih u nevoljama, uteha tužnima, izbavi me iz ove neobjašnjive mi napasti! Ustroj milostivo izbavljenje, da bi i gospodar moj, izbavivši se od greha i nepravde pričinjene meni, proslavio Tebe s veseljem srca, i da bi ja, ništavni sluga Tvoj, izbavivši se od ove napasti koja me nepravedno postiže, uzneo Tebi blagodarnost za čovekoljublje Tvoje".

 

Sa suzama govoreći to, i tome slično, i molitvi dodajući molitvu i suzama suze, momak zavapi k svetom Nikolaju: "O, česni oče, sveti Nikolaje, izbavi me od bede! Ti znaš da ja nisam kriv u onome zbog čega me okrivljuje gospodar. Sutra će osvanuti tvoj praznik, a ja se nalazim u velikoj nevolji".

 

Nastade noć, i umoran momak zaspa. I javi mu se sveti Nikolaj, svagda brz na pomoć svima koji ga sa verom prizivaju, i reče: "Ne tuguj, Hristos će te izbaviti preko mene, sluge Svoga". - I tog trenutka spadoše lanci s nogu njegovih, i on ustade i uznese hvalu Bogu i svetome Nikolaju. Tog časa svetitelj se javi i gospodaru njegovom, i ukori ga: "Zašto si nepravdu učinio sluzi svome Epifanije? Ti si sam kriv, jer si zaboravio gde si metnuo zlato, a momka mučiš bez razloga, a on ti je veran. No pošto nisi to ti sam smislio već te je naučio iskonski zli neprijatelj, đavo, to ti se evo javljam, da ne bi usahnula ljubav tvoja k Bogu. Ustani i oslobodi momka. A ako me ne poslušaš, tebe će snaći velika nesreća". - Zatim, pokazujući mu prstom mesto gde leži zlato, sveti Nikola reče: "Ustani, uzmi svoje zlato i oslobodi momka". - Rekavši to, on postade nevidljiv.

 

Velmoža Epifanije se probudi sav drhteći, ode do mesta u palati koje mu svetitelj pokaza, i nađe zlato koje sam beše tamo ostavio. Tada, obuzet strahom i ispunjen radošću, on reče: Slava Tebi, Hriste Bože, Nado svega roda hrišćanskog; slava Tebi, Nado beznadežnih i brza Uteho očajnih; slava Tebi, jer si pokazao svetilo celome svetu i brzo ustajanje palih u greh - Svetoga Nikolaja, koji isceljuje ne samo telesne bolesti nego i duševne sablazni. - Sav u suzama, on pade pred česnom ikonom svetog Nikolaja i reče: Blagodarim ti, česni oče, jer si spasao mene nedostojnog i grešnog, i došao si k meni ništavnom očišćujući me od grehova. Čime ću ti uzvratiti za to što si pogledao na mene i došao k meni?

 

Rekavši to, i slično tome, velmoža ode k momku, i kada ugleda da su okovi spali s njega, spopade ga još veći užas, i on silno ukoravaše sebe. I smesta naredi on da momka oslobode i da ga obaspu svakom pažnjom; sam pak svu noć provede u bdenju, blagodareći Boga i svetog Nikolaja koji ga izbavi od takoga greha. A kad zazvoni za jutrenje, on uze zlato i sa momkom ode u crkvu svetog Nikolaja. Tu on s radošću ispriča svima kakve ga milosti udostoji Bog i sveti Nikola. I svi proslaviše Boga koji tvori takva čudesa preko ugodnika Svojih. A kad svrši jutrenje, Gospodar reče u crkvi momku: Čedo, ne ja grešni no Bog tvoj, Tvorac neba i zemlje, i sveti ugodnik Njegov, Nikolaj, neka te oslobode ropstva, da bi i meni ma kad bila oproštena nepravda koju sam ti iz neznanja učinio.

 

Rekavši to on razdeli zlato na tri dela: jedan deo dade crkvi svetog Nikolaja, drugi razdade ništima, a treći dade momku, govoreći: Čedo, uzmi ovo, i nikome nećeš biti dužan sem svetome Nikolaju. Ja ću se starati o tebi kao čedoljubiv otac.

 

Uznevši blagodarnost Bogu i svetome Nikolaju, Epifanije ode domu svome s radošću.

 

 

 

III

 

 

 

U Carigradu življaše jedan blagočestiv čovek, pun vere u Gospoda Hrista. On mnogo ljubljaše i počitovaše velikog ugodnika Božjeg, svetog Nikolu. Jednom, spremajući se da radi nekog posla otputuje lađom u drugu zemlju, on po običaju svom ode crkvi svetog Nikolaja i pomoli se svetitelju Božjem. Zatim se oprosti sa prijateljima i susedima, pa se ukrca u lađu i otputova. U tri časa po ponoći stade duvati jak vetar i otpoče bura. Mornari se užurbaše oko pritezanja jedrila; priskoči im u pomoć i ovaj blagočestivi čovek; ali se nekako spotače i pade u more. Pomrčina beše strašna, vetar strahovit, te ne mogahu priteći u pomoć utopljeniku, mada ga svi žaljahu i zapomagahu. A on onako obučen, boreći se sa valovima i tonući vikaše: "Sveti Nikola, pomozi mi!" - I, o čuda! on se odjednom obrete u svojoj kući u Carigradu, iako mu se činilo da je još u dubini mora. Ukućani njegovi, čuvši njegov glas, upališe sveće; utom dotrčaše i susedi; i videše njega gde stoji usred kuđe, govori gromko, dok mu se odelo svo mokro cedi od morske vode. Svi se skameniše od užasa i straha, nesposobni da reč progovore. A topljenik im reče: Braćo, šta se ovo zbiva? Znam da se juče oprostih sa svima vama, pa odoh na lađu; lađa se otisnu i mi plovljasmo pučinom; zatim dunu silan vetar, nastade bura, mornari se užurbaše oko jedrila, a ja se nekako spotakoh, i zahvaćen vetrom padoh u more, i prizvah u pomoć svetog Nikolu. A sada gde sam, ne znam. Recite mi, da nisam poludeo? šta se to desilo sa mnom? - A oni, čujući šta on govori i videći kako mu morska voda curi iz odela, razumeše da se desilo divno čudo. I svi se stadoše radovati s njim, i dugo od radosti plakahu, i klicahu: Gospode pomiluj! - Zatim se topljenik presvuče i ode u crkvu svetog Nikolaja. I ostatak noći provede u molitvi, plačući, metanija praveći i blagodarnost uznoseći Bogu i divnom ugodniku Njegovom, svetom Nikoli.

 

 

 

IV

 

 

 

U Antiohijskom kraju, blizu Saracena, življaše jedan vrlinski i bogobojažljiv čovek, po imenu Agrik, i imađaše jedinca sina Vasilija. Beše Agrik ukrašen blagodaću Božjom; i izobilovaše velikim bogatstvom; i imađaše veliku veru i ljubav prema svetom ocu Nikolaju Čudotvorcu. Svake godine on svečano proslavljaše praznik svetog Nikolaja, i postavljaše dve trpeze: jednu ubogima, a drugu prijateljima, susedima i ostalima. Na pet potrkališta od grada Antiohije nalažaše se crkva, posvećena svetom ocu Nikolaju. Tamo se svake godine o prazniku svetog Nikolaja sabiraše mnogo naroda. Jedne godine o tom prazniku hrljaše silan svet ka svetoj crkvi. Pobožni Agrik posla crkvi sina svog Vasilija sa slugama svojim, rekavši sinu: Idi, čedo, crkvi svetog oca Nikolaja, i postupi onako kako si naučio od nas ranijih godina: večernje bogosluženje odstoj sa strahom i usrđem, tako i celo jutrenje, i božanstvenu liturgiju, pa se potom vrati kući na ručak; a ja i mati tvoja spremićemo sve što je potrebno ništima.

 

Saslušavši pažljivo ove reči svoga oca, Vasilije s radošću ode crkvi. No za vreme jutarnjeg bogosluženja naleteše Saraceni, opkoliše crkvu i zarobiše sve ljude, među njima i Agrikovog sina Vasilija. I sve ih kao roblje odvedoše na ostrvo Krit; i tu Vasilija, kao veoma lepog mladića, dadoše Saracenskom knezu Amiru. Ostalo pak roblje, jedne prodadoše a druge u tamnicu zatvoriše. Saracenski knez odredi Vasilija da njega lično dvori i služi.

 

Kada roditelji Vasilijevi to čuše, udariše u plač i ridanje, i umesto radosnog svetkovanja njih postiže tužno setovanje. Obuzeti tugom oni dve godine ne praznovahu praznik svetog oca Nikolaja, no jednako naricahu i suze ronjahu, i ovako govorahu: Sine naš mili, mi te sada sa vršnjacima tvojim ne vidimo, i rukama ne grlimo, i usnama ne celivamo. Bolje bi bilo da smo te na postelji bolesnog dvorili, rukama podizali i okretali, nego što si pao u ruke neznabožnih ljudi. I da te je smrt snašla, mi bismo s radošću predali telo tvoje zemlji. I srce se naše ne bi ovako kidalo.

 

Na takvo njihovo naricanje i cviljenje sticahu se k njima i srodnici i susedi, da ih teše u njihovom bolu i jadu. I tešeći ih govorahu im: Zašto ste tako malodušni u tuzi? Zar vam nije poznato kakva mnogobrojna čudesa i na suvu i na moru čini čudesni svetitelj Nikolaj? On izbavlja od mača, i od svake nezaslužene smrti; izbavlja iz ropstva.

 

Slušajući takve reči od bližnjih svojih, Agrik se donekle uteši, pa reče ženi svojoj: Kakva nam je korist što ovoliko plačemo? Eto, već je treća godina otkako cvilimo; zaboravismo i na praznik svetog oca Nikolaja; i ne odosmo k njemu o prazniku. Nego, poslušaj me sada: hajde da spremimo sveće i jelej i tamjan, pa da odemo k svetitelju i pomolimo mu se s verom, da nas uteši u tuzi za našim sinom Vasilijem i ohrabri nadom. Jer on nam može sina našeg vratiti, ili nas na neki način obavestiti o njemu da li je živ ili mrtav. - Čuvši to, žena mu reče: Dobro kažeš, gospodine; da uradimo kao što predlažeš, pošto će skoro i praznik svetog oca Nikolaja.

 

I tako uradiše: s radošću pohitaše crkvi svetog Nikolaja. I kao što valja svetkovaše praznik, pa se vratiše kući svojoj. Kod kuće prirediše večeru, pozvavši na nju svoje srodnike i sve bližnje susede. I stadoše jesti i piti slaveći Boga, i spominjući čudesa svetog oca Nikolaja. Utom počeše psi silno lajati u dvorištu. Agrik reče momcima svojim: Idite i vidite što psi toliko laju, da li je posredi neka zver ili što drugo. - Momci iziđoše, ali ništa ne videše, dok psi i dalje strahovito lajahu. Tada Agrik uze svetiljke, i sa ostalima pođe da vidi šta je to. I ugledaše usred dvorišta čoveka u saracenskom odelu. Uplašivši se, oni ne znađahu ko je to. A kada Agrik priđe bliže, on vide mladića sa čašom punom vina u ruci; i posmatraše ga ništa ne govoreći, sav obuzet strahom i radošću. Zapanjen, on najzad jedva progovori: O, čedo moje Vasilije! da li to ja stvarno vidim tebe? jesi li to ti, ili tvoja senka? - Mladić Vasilije odgovori brzo: Ja sam, oče, sin tvoj jedinac, koga Saraceni zarobiše i na Krit kao roba odvedoše.

 

Kada to Agrik ču, polete, zagrli sina, i stade ga ljubiti; i pitaše ga: Čedo moje slatko, reci mi, kako pobeže iz bezbožnih ruku Saracenskih? s kim si se, čedo moje, posavetovao o tome? Hajde, ispričaj sve ocu svome. - A sin reče ocu svome: Oče, ništa ne znam o tome što me pitaš. No ovo jedno znam: Sada prisluživah kneza Saracenskog za večerom. Jer kada me zarobiše i na Krit odvedoše, tamo me dadoše Saracenskom knezu Amiru. I od toga vremena knez Amir me odredi da ga služim vinom, stojeći pred njim za vreme obeda sa punom čašom vina, kao što me, oče, sada vidiš. I eto ne znam, kakva me to sila iznenada uze, i sa ovom čašom koju još u ruci držim, kao nekim vetrom prenese i postavi ovde, i videh gde me na ovo mesto postavlja veliki sveti otac Nikolaj.

 

Čuvši to, Agrik se ispuni radosti zbog velikog čuda, uze sina za ruku i predade ga materi njegovoj. A ona videvši sina od radosti plakaše, i mnoge mu mile reči govoraše, i zagrlivši ga neprestano ga celivaše, a i ovako govoraše: Sada te vidim, premilo čedo moje Vasilije. Sada te neočekivano rukama svojim grlim. Sada, čedo moje slatko, imam tebe - utehu duši mojoj. Sada se sve tuge materinskog srca mog razrešiše, jer evo sva blaga moja u rukama svojim držim.

 

Kada to čuše ljudi iz okolnih mesta, brzo se stekoše na radost i veselje povodom takog neiskazanog čuda. I bi priređena česna svetkovina u čast svetom i velikom ocu Nikolaju Čudotvorcu, slaveći Presvetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza ove vekove. Amin.

 

 

 

V

 

 

 

Jednom u Kijevu, o prazniku svetih mučenika Borisa i Gljeba, sleže se silan svet iz svih gradova i sela na praznik svetih mučenika. Neki Kijevljanin, koji imađaše veliku veru k svetome Nikolaju i k svetim mučenicima Borisu i Gljebu, sede na lađu za Višgorod da se tamo pokloni grobu svetih mučenika Borisa i Gljeba, ponevši sa sobom sveće, tamjan i prosfore - sve što je potrebno za dostojno praznovanje. Pošto se pokloni moštima svetih i dušu ispuni radošću, on lađom krenu natrag kući svojoj. Za vreme tog putovanja rekom Dnjeprom, žena njegova koja držaše dete u rukama, zadrema i ispusti dete u vodu, i ono potonu. Otac stade čupati sebi kosu na glavi, vapijući:

 

"Teško meni, sveti Nikolaje, zato li ja imam tako veliku veru k tebi, da ti ne spaseš dete moje od potopljenja. Ko će biti naslednik moga imanja? koga ću naučiti da svečano proslavlja tvoj praznik? kako ću javljati veliko milosrđe tvoje koje si izlio na sav svet i na mene bednog, kada se udavilo dete moje? Ja sam hteo da ga vaspitam prosvećujući ga čudesima tvojim, da bi me posle smrti moje hvalili što porod moj svetkuje svetog Nikolaja. Međutim, svetitelju, ti si ne samo ožalostio mene nego i sebe, jer će se uskoro morati prekinuti slavljenje tebe u domu mom, pošto sam star i očekujem končinu. Da si hteo, ti si mogao spasti dete; ali ti si dopustio da se ono udavi i nisi opasao jedinče moje. Ili ti smatraš da ja ne znam čudesa tvoja? Ta njima broja nema, i jezik ljudski nije u stanju da ih ispriča. I ja, oče sveti, verujem, da je tebi moguće sve što zaželiš, ali su bezakonja moja pretegla. Tek sada, kidan žalošću, ja sam shvatio: da bi se meni sva tvar pokoravala kao Adamu u raju do grehopada, da sam besprekorno držao zapovesti Božje. Međutim, sada sva tvar ustaje na mene: voda potapa, zver rastrže, zmija proguta, munja sagori, ptice iskljuju, stoka besni i izgazi sve, ljudi ubijaju, hleb dat nam za hranu nije nas nasitio, i, po volji Božijoj, biće nam na pogibao. Mi, obdareni dušom i razumom i stvoreni po slici Božijoj, ne ispunjujemo, ipak, kako treba, volju Tvorca svoga. O, sveti oče Nikolaje, nemoj se razgnjeviti na mene što ja ovako smelo govorim, jer ja ne gubim nadu na spasenje, imajući tebe za pomoćnika".

 

Žena pak njegova čupaše sebi kosu i udaraše se po obrazima. Najzad oni stigoše do grada, i ucveljeni uđoše u svoju kuću. Nastupi noć, i tada arhijerej Hristov Nikolaj, brz na pomoć svima koji ga prizivaju, učini divno čudo, kakvoga nije bilo u pređašnje vreme. Noću on izvadi iz reke utopljeno dete i položi ga živo i nepovređeno na horu hrama svete Sofije.

 

Kada dođe vreme za jutarnje bogosluženje, crkvenjak uđe u crkvu i ču detinji plač na horu. I dugo on stajaše razmišljajući, ko je to pustio ženu na hor. Zatim ode onome koji je održavao red na horu i stade ga koriti; ovaj se pravdaše da ništa ne zna. No crkvenjak ga ukoravaše: Ti si uhvaćen na delu, jer deca se deru na horu. - Ovaj se uplaši, i prišavši katancu vide da je nedarnut i ču detinji glas. Popevši se na hor, on ugleda pred ikonom svetog Nikolaja detence svo pokislo od vode. Ne znajući šta da misli, on obavesti o tome mitropolita. Odsluživši jutrenje, mitropolit posla da se ljudi saberu na trgu i da ih upitaju čije detence leži na horu u crkvi Sofije. Svi građani pođoše u crkvu čudeći se otkuda se obrelo na horu dete, mokro od vode. dođe i otac detinji, da vidi to čudo, i ugledavši detence poznade ga. Ali, ne verujući sebi, on ode k svojoj ženi i ispriča joj sve po redu. A ona odmah stade prekoravati muža svoga, govoreći: Ta kako ti to ne shvataš, da je to čudo, učinjeno svetim Nikolajem.

 

Ona hitno ode u crkvu, poznade dete svoje, i ne dodirnuvši ga pade pred ikonu svetog Nikolaja i moljaše se sa umilenjem i suzama. A muž, stojeći podalje, ronjaše suze. Čuvši o tome, svi se ljudi slegoše da pogledaju na čudo. I sabra se sav grad, slaveći Boga i svetog Nikolaja. A mitropolit priredi čeoni praznik, kao što se to radi na sam dan praznovanja svetog Nikolaja, proslavljajući Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.