Boru Stjepanovića, glumca, reditelja, autora više stotina filmskih, televizijskih i pozorišnih kreacija, tvorca čuvene "Audicije" i bivšeg dekana i profesora na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, ekipa Klix.ba pronašla je u Mostaru, gde priprema novu predstavu.

Sa psom u naručuju i mnogo snažnih reči na umu, Boro se u razgovoru za ovaj bosanskohercegovački portal prisetio nekih dobrih, a i nekih loših vremena.

Boro Stjepanović je izuzetno zahvalan sagovornik. Za svaku situaciju ima pravu reč, kao što je za svaku ulogu znao da li je njegova ili nije. „Glumac kog smo videli i u filmovima u kojima nije igrao“, najbolje ga je opisao jedan kritičar.

Klix.ba: U HNK Mostar radite „Bliskosti“ Patrika Marbera, sjajna predstava u najavi.

Sve najbolje što sam u životu uradio ispalo je mimo očekivanja, a kad smo mislili da će biti sjajno, genijalno, nije ništa ispalo. Nikad se to ne zna. Nedavno sam kolegama pričao kako je čuveni američki reditelj Bob Vilson objašnjavao kako napravi muzičku partituru, pa koreografsku partituru, pa to sastavi i onda to nekad proradi, nekad ne. Tu se onda i ja malo oslobodim – ako jednom geniju predstava može nekad proraditi, a nekad ne, šta se ja tu upinjem da svaka mora biti genijalna.

* Koja je ovo po redu predstava koju radite u Bosni i Hercegovini nakon rata i koliko se ova razlikuje od prethodnih?

Odmah posle rata sam radio u Kamernom teatru „Zločin i kaznu“, pa sam igrao u predstavi „Karlina Nojber“. Dva puta sam gostovao u Mostaru i igrao dok je na krovu Narodnog pozorišta bila rupa od granate. Pred sami rat sam režirao u Mostaru predstavu „Dom Bernarde Albe“ u Narodnom pozorištu, možda je to bila i poslednja njihova predratna predstava. Znam da je tada bio žestok napad na Dubrovnik, da je Ante Vican govorio da bi trebalo iskazati neki protest protiv toga. To je bilo na premijeri, pred dizanje zavese. Pozorišni bife je bio pun rezervista iz Užica. Onda je bila zatvorena pruga u Čapljini, nadole, u Doboju prema gore. Eto, to je bila Bosna u to vreme, od Čapljine do Doboja, nije se moglo dalje.

* Kako neko ko ima toliko iskustvo u radu s glumcima i njihovoj edukaciji gleda na vreme kad ste vi počinjali i ovo danas? Kad pokušamo da prepoznamo u ovim današnjim glumcima ono nešto što nosi vaša generacija nismo sigurni da nam uspeva.

Kad me pitate o iskustvu, prvo da vam kažem da ima jedan, danas bi se reklo tvit, ali to je rekao jedan satiričar: “Sve najbolje stvari u životu napravljene su uprkos iskustvu”. Tako da od mene i sličnih iskusnih ne treba više mnogo očekivati, već treba očekivati od onih koji hoće dalje, koji hoće nešto novo, koji imaju energije, a to naše iskustvo često može biti kontraproduktivno. A to da vi danas u glumcima ne vidite ono što možete videti u starim, to je nažalost logično za očekivati. Gluma se unižava iz dana u dan, nema ni tako ozbiljnih predstava, ni ozbiljnih ansambala. Mnogo brže se radi.

Glumci su masovno dobijali otkaze ili nisu zapošljavani u poslednjih 20 ili 30 godina, ne rade kontinuirano, nema ekipa koje brinu o njima kao što su nekad brinule. Nakon nekoliko predstava u Ateljeu 212, umetnički direktor Borislav Mihajlović Mihiz, jedan od tada najznačajnijih književnih i pozorišnih kritičara, sedeo je pored mene i rekao mi: ‘Kolega, ja sam gledao nekoliko ovih vaših uloga, kada ćete vi doći do mene da mi kažete šta hoćete da igrate?’

On je želeo da posluša šta bih ja hteo, on bi nešto da mi predloži šta bih ja mogao. Jedna koleginica mi je pričala kako je pedesetih godina otišla do jednog umetničkog direktora koji je bio njen profesor i rekla: ‘Profesore, ja bih htela da igram to i to’. On ju je presekao i rekao: ‘Ne može’. Ona se zbunila, ukočila, a on kaže: ‘Za dve godine’. Znači, on je mislio o njoj i on veruje da će ona to igrati za dve godine, ne sada. Danas toga nema, danas je hiperprodukcija, svi tobože nešto rade i svi su nešto popularni, poznati, a za godinu dana više niko nije poznat. Mnogo toga se snima i što se kaže u našem žargonu – poliva.

Snimaj i snimaj, da se popuni program, da se napravi okvir za reklame, nikakve tu ozbiljnosti i produbljenosti nema. Nije se ni ranije nešto mnogo sporije snimalo. Svi se čude kad ja kažem da je ‘Ko to tamo peva’ snimljen za 26 dana, a danas svi kažu kako se ne može snimiti film za mesec dana. Može, samo drugačije se radilo, drugačiji si odnos imao prema zadatku. Danas samo da ovo izmlatimo pa trči nešto drugo da se radi.

* Kažete – više volite Jugoslaviju nego ove države danas. Niko nije zadovoljan, svi se žale. Da li je moguće da je sve to do nas? Da li postoji mogućnost promene te kolektivne svesti, jer ljudi stvaraju sistem, a ne sistem ljude?

Često sam o tome pričao, znate kako elementarna pristojnost nalaže „u kući obešenog, ne priča se o konopcu“. Mislim da su nekadašnja Bosna i ona Jugoslavija obešene, zaklane, ubijene, nepristojno je pričati o tome i što se mene tiče nepotrebno. Toliko sam pričao, ništa pomoglo nije, stvari su svakim danom sve gore. Postoji taj jedan psihološki momenat, dotuklo nas je to što se desilo, ubilo nas je prosto. Moja supruga i ja više ne verujemo ljudima. Mi smo izbegli iz Sarajeva i došli u Beograd, tamo su bili njeni. Da su njeni bili u Zagrebu, mi bismo išli u Zagreb ili da su bili u Prištini, išli bismo u Prištinu.

To neme nikakve veze ni sa Srbima, ni sa Hrvatima. To ljudi brkaju, ide se svojima, ali svojoj porodici, a ne nekoj umišljenoj zajednici. Onda smo jedno drugom priznali da smo izgubili poverenje u ljude i da smo, srećući tu gomilu ljudi na beogradskim ulicama, samo razmišljali da li bi me ovaj gađao granatom, da li bi me ovaj zaklao. Na čoveku se ne vidi koliko je zao. Mislio sam da ću, kad izađem iz stana u Sarajevu, nakon što su mi 40 dana padale granate na glavu, napolju zateći sve same đavole, a zatekao sam normalne, obične, civilizovane, šarmantne ljude. Onda smo mi pobegli, a druge su granatirali 440, 4.040 dana, bez ikakve griže savesti.

Da li ste vi taj koji bi me sutra gađao granatom? Da li ste vi taj koji bi me sutra klao? Ja to ne znam po vama, a i kad bi se to desilo to bi bilo čudno. Zašto da me normalan, civilizovan, pametan, obrazovan, duhovit, šarmantan čovek kolje?! Zašto me gađa granatom? Ljudi su tada izgubili veru u svoje najbliže, u svoje prijatelje, a to gubljenje vere danas se podgreva i ljudi ne mogu da se vrate u ono stanje kada su nam sve perspektive bile otvorene, kad smo verovali da će nam svaki dan biti sve bolji, kad su nas širom sveta dočekivali kao svetske zvezde. Jugosloveni, šta smo mi bili prema Poljacima, Česima, Rusima, kad dođemo u Venecuelu, u Iran…

U Iranu sam igrao, mi smo bili prve zvezde tog festivala, samim tim što dolazimo iz Titove Jugoslavije. To se ne da zaboraviti. Bez obzira na to što kažu da je komunizam bio stega i da se nešto nije smelo, živeo je osećaj slobode. To sam ja govorio u Beogradu, ako ti misliš da je u pitanju srpstvo, idi na Pale i budi protiv Karadžića pa ćeš videti šta će ti se desiti preko noći. Uopšte se ne radi ni o srpstvu u Banjaluci, ni o hrvatstvu u Mostaru, ni o bošnjaštvu u Sarajevu. Radi se isključivo o interesu jedne kaste koja se dograbila mogućnosti da se obogati. Možeš biti na n-tu te nacije i te vere, ako si protiv njih, izgubićeš glavu preko noći.

* Imali ste težak ratni put, već ste deo i spomenuli: Sarajevo, izlazak iz Sarajeva, problemi sa sinom… Znajući kako su te ratne epizode teške, koliko je to traumatično, da li se bar ta trauma može kapitalizovati kroz umetnost? Da li može doneti išta pozitivno, osim tim ljudima za koje ste rekli da danas vladaju?

Pred rat sam govorio studentima, tešeći ih. Pa dobro, hajde, biće rat, sad već vidimo, počelo je ono i na Baščaršiji, ubijen je onaj svat, što su posle iskoristili govoreći da je to bio povod, a da prethodnu godinu nije bilo naoružavano celo Sarajevo i cela Bosna. Onda sam im ja rekao, makar ćete biti jedini glumci na svetu koji će imati u iskustvu takvu jednu stvar. Kasnije, kad sam i sam to iskusio, shvatio sam da mi to iskustvo apsolutno nije potrebno i da sa njim ništa ne mogu. Sve se to da i zamisliti. Tolike stvari mi zamislimo. Nikad nisam ubio čoveka, ali na sceni to igram vrlo uverljivo. Nikad nisam ovo ili ono, a na sceni to radim vrlo uverljivo.

Znači, ne moram ja neposredno da doživim rat da bih mogao da sudim o tome, dovoljno sam pametan. Znam da su jedan i jedan dva, a ko ne zna da je rat poguba ljudske naravi, što kaže Držić. Narav je u hrvatskom priroda, karakter. U ratu prvo strada priroda, strada ljudski karakter. Ljudski karakteri su stradali i to je nepopravljivo, jer to nije borba protiv fašizma, to je bratoubilački rat, to je brat brata ubijao, komšija komšiju, rođak rođaka, jer mi smo svi tada bili rođaci. Ja sam tada imao rođaka i ovih i onih, i petih i desetih, to su sve moji. Rat ubije ljude u pojam. Lažu, jer nam poturaju kukavičje jaje. Nije to agresija, nije to bio građanski rat.

---

Izvor:Srbin.infо