Svetitelj Nikolaj (Velimirović) u svom delu „Kroz tamnički prozor“ piše između ostalog i o tome kako će danas (u njegovo vreme) Srbi snositi tešku odgovornost pred Bogom. Čitajući, shvatio sam da se to u punoj meri odnosi i na Ruse. Sveti Nikolaj navodi mnoštvo bezbožničkih knjiga koje se štampaju, umesto da štampa urazumljuje i podučava ljude veri Božijoj. Govori o školi, koja manje uči decu, a više ih obogaljuje ateizmom i gordošću. O mnogo čemu on govori. Ima tamo reči i o abortusu, i o razvodu. Piše i o „muškarcima dostiglim zrelost, koji ne stupaju u brak“. Takvi su takođe faktor svenarodne krivice. Nikada, ni kod jednog autora, nisam pročitao ništa slično. Nikada! Znači da se treba zaustaviti na toj misli i razvijati je.

 

Zreo muškarac, koji ne stupa u brak – to je sveopšta, mnogobrojna pojava. I to nije isposnik, koji je dao zavet bezbračja. Naprotiv, to je neki Petar Pan u punoj životnoj snazi. Taj je isto provodio vreme sa svojim društvom i nije hteo da odraste. I ovaj takođe ima svoju družinu, samo mu fali Nedođija. Slobodan od braka, zreli muškarčić ni ne misli da živi na zemlji „sveto, mirno i bezgrešno“. Ni za koga ne odgovara, ni o kom se ne brine, samo zadovoljava svoje strasti po izboru. Lenjost, ako je on besposličar i nenadaren. Gordost uz sujetu, ako je radoholičar i srebroljubiv. I gotovo sigurno blud, jer njega ništa ne obavezuje, a broj žena previšuje broj muškaraca i većina njih su duboko nesrećne. Trutu su svi putevi otvoreni. Samo u ranoj mladosti nam se čini da muškarac silno čezne za ženskom lepotom, a da je ona hladna i nepristupačna. U zrelom uzrastu život nam jasno stavlja do znanja, da je muškarac mnogo potrebniji ženi, nego što je ona njemu. Zbog toga ponavljam, trutu su svi putevi otvoreni. I ne treba mu da se sputava nikakvim obavezama i odgovornošću. Tim pre, poludeli svet peva od jutra do sutra o slobodi, o „čistim vezama“ bez matičara, o grehu posesivnosti, tojest o zabrani ljubomore i tome slično. Teorijska osnova Sodome izmišljena je i iskazana odavno. I eto, pred nama sve debljeg i ćelavijeg muškarčića, koji nikada nije vodio dete u vrtić, nikada mu nije pomagao u školi itd., ali uspešan na svoj način. U smislu obrazovan je, ima neki status u društvu. Aktivan je. On se čak teoretski razume u to kako se puni državni budžet (iako pojma nema šta je to porodični budžet). Pretpostavimo da on može argumentovano čak i da kritikuje vlast. Ali sina nema i shodno tome, nije mogao da ga otprati u vojsku, dok se bori sa suzama. Tuđe sinove on ispraća, ili ih umno kritikuje. Šta ste se, kaže, zaleteli u tu Siriju! On sve zna. Ima diplomu. I ćelu. Njega poštuju, ali njegovo postojanje je… beskorisno.

 

On neće biti deka. Biće staro gunđalo, ali deka nikada. I nije postao monah, iako je možda i pravoslavac. Razumem. Monaštvo je takođe porodica, i to kakva! Poslušanje, bratstvo, zajednički trud. I umesto jednog ili drugog krsta (braka ili monaštva), on bira snobovsku beskorisnost iz straha od odgovornosti, zbog lenjosti, ili zato što ne ume nikog da voli. Tu se još umešaju i stare majke. Šta će tebi sinko neka veštica? Znaš li ti kakve su žene? Vrteće te oko malog prsta i cediti, neće ti dati mira. A ti si tako divan. I poseban. Ja ću tebi uvek da napravim sarmice ili supicu, ispeglaću ti košulju. Šta će ti da se ženiš? Već si zašao u 44. godinu.

 

Stigli smo.

 

Vojsku nije služio, ne zna šta je težak rad, dece nema, kuću nije podigao (a i nema za koga). Stan je dobio od roditelja. Ponešto je pročitao, ponekad sedeo u kafani, raspravljao se. Čak je i nekome zakerao kako treba da živi. A u principu, ko je on? Nije se zavetovao na čednost. Hteo ne hteo, oćelavio je spavajući na tuđim jastucima. Da li iko veruje da je nevin? Svesno je izabrao egoistički model života, bolje rečeno postojanja. Sad mu je preostalo samo da prekoreva sve odreda, pretvarajući se da je nekakav znalac. Kritikuje muslimane sa puno dece, jer se previše šire. Pljuje na svoju državu, jer misli da ona ne odgovara evropskim demokratskim standardima. Ajde sad neka malo cmizdri, gunđa i mrmlja na mitinzima ili u četiri zida kako ne živimo kao sav normalan svet. I svaki put kad to radi ima jasan osećaj sopstvene vrednosti. Da li ste videli takve tipove? Koji misle da su nešto, ali ništa korisno nisu uradili?

 

„Suvišni ljudi“. Postojala je takva tema u ruskoj književnosti. Razni Onjegini, koji hrle s bala na pijanku, s pijanke na seosko imanje (za nasledstvo), tako su i propustili svoju sreću. Plus, srcolomci Pečorini (mešavina Bajrona i Don Žuana) i mnogo raznih. To su oni, na koje se sasvim opravdano sručila kritika pozitivista. Džabalebaroši, lihvari, salonski brbljivci, koji čine minimalni procenat društva, ali se iz petnih žila trude da sebe predstave kao so zemlje. A skriveni iza njih stoje milioni ćutljivih, pravih muškaraca koji rintaju, sprovode toplovode, pilotiraju avionima, zidaju zgrade, prave porodice. Crnče čitavog života, raduju se prostim stvarima i nikada se ne žale. Ako smo mi kao narod opstali, onda se to nije desilo zahvaljujući „prosvećenim“ trutovima, koji ne samo da ne mogu da krenu u boj, nego ne mogu ni da se ožene ko ljudi. Još smo živi zahvaljujući neuništivom tipu prostog muškarca, koga uporno pokušavaju da istrebe. To su naši očevi, dedovi, ćutljivi i radni ljudi. Oni su u ratu bili junaci. A zimi iz leda lovili ribu. Domaćini.

 

 

 

Ne treba sve da primamo od Zapada. Možemo nešto da naučimo i od Orijenta. Na Orijentu je manje neonskih svetala, ali tamo još uvek postoji porodica. Tamo klinac ne podiže glas na starca. Tamo je muškarac glavni, ali ženu još uvek svi vole: i muž, i deca, i unuci. Tamo svi žive zajedno, kao prsti u pesnici. Usamljenost, potpunu i beznadežnu, onakvu koja dovodi do samoubistva, do smrtne bespotrebnosti, tamo ne možeš da sretneš toliko često kao kod Evropljana. Ako uopšte i možeš da je sretneš. A ukoliko je i sretneš, ta beznadežnost će podsećati na savremenu Evropu. Tamo se za savet obraćaju onima, koji su već svoje unuke oženili. A onoga, koji uopšte i nema dece, a nije pod zavetom bezbračja, prosto s osmehom obilaze u širokom krugu. I u pravu su. Šta može da se nauči od takvih?

 

Hoćeš nečemu da ma naučiš, pokaži mi svoju decu. Koliko ih imaš? Kako se oni ponašaju prema tebi? Ako s lakoćom kritikuješ vlast, takođe mi pokaži svoju porodicu. Daj da vidim kako si ti zaveo poredak za četiri čoveka, ako tako smelo i uvereno savetuješ kako treba vladati nad 150 miliona ljudi. Hajde da porodica bude glavni kriterijum ocene ljudske delatnosti. Ko u svojoj porodici nije gazda, neka ne kritikuje tuđe loše gazdovanje. I tako dalje po spisku vrlina. Ranije je otac bio istovremeno i sudija i gazda, a za vreme rata vojskovođa. Jevreji uopšte nisu dozvoljavali ljudima bez dece da budu sudije. Znate zašto? Jer su „ljudi bez poroda žestoki“! Oni u optuženom ne vide svog sina ili ćerku. Lakše im je da donose surove presude. Razumete? Uopšte, hajde da mućnemo glavom o tome kako da porodične vrline pretvorimo u kriterijum ocene ljudske delatnosti. Odmah će postati jasno, kome radosno treba da pružamo ruku i čije reči da pribeležimo, a pored koga da prođemo, ne osvrćući se.

 

Protojerej Andrej Tkačov

S ruskog Aleksandar Đokić