Svake godine kada seksualni inverti šetaju gradom, većina Srba pobegne u kućicu. Niko neće da dobije po njušci od raznoraznih plaćenih babetina ružnih lica i još grđe duše. Neće da osvane na naslovnoj strani presstitutskih glasila. Neće da ga „javno mnjenje“ osudi da je homofob, fašista, govornik mržnje. Potomci junaka koji su pobeđivali najveće svetske siledžije, ponizno šene pred muškarcem sa brushalterom i ženom u muškom odelu. Srpski domaćini se slažu da deca trebaju da „znaju za različitosti“, a majke su u panici da njihova čeda ne pokažu „agresivnost“ i ne budu dovoljno gej-frendli.
Homoseksualnost je do 1973. godine smatrana poremećajem tipa seksualne inverzije.Tada je homoseksualni lobi izvršio pritisak da se ista skine sa liste mentalnih poremećaja. Naučnici homoseksualci radili su neuverljive, metodološki neispravne studije ne bi li „dokazali“ da je homoseksualnost urođena. Ako je urođena, onda je to stanje koje ne može da se leči. Ako je stanje, onda se mora prihvatiti. Na ovaj način, iz sfere psihopatologije i morala prebačena je u sferu socijalne pravde i ljudskih prava . Tako se najlakše manipuliše ograničenom informisanošću i emocionalnom nezrelošću gomile.
Manifest homoseksualizma bila je knjiga iz 1989. koju su pisala dva homoseksualca- istraživač iz oblasti psihijatrije i psihologije i stručnjak za uveravanje (spin doktor). Oni su napravili plan za homoseksualizaciju društva koji podrazumeva:
1. Desenzitizaciju – gejevi u ogromnim količinama u filmovima, serijama, ženskim časopisima, emisijama, reklamama za „egzite“ i slično.2 Pometnju – metod koji je povezan sa asocijativnim uslovljavanjem kada određeni autoritet prema kome narod ima pozitivne emocije bude viđen sa predstavnikom LGBT „zajednice“ (predsednik i Ana Brnabić, patrijarh i Ana Brnabić…)3. Preokret – propganda kroz medije: „ispovesti homoseksualaca“, uveravanje da je homoseksualnost sasvim obična stvar, insistiranje na pravima, predstavljanje žrtvom, ocrnjavanje ljudi koji se protive njihovoj propagandi)
Pre 1973. psihoanalitičari su imali teoriju o homoseksualnosti kao o adaptacionoj posledici pogrešnog vaspitanja koja je bila lečena. I danas u Americi postoje psihoterapeuti koji se tim bave. Ričard Koen je jedan od takvih. Bivši je homoseksualac. Dr Špicer je 2003. objavio rad u kojem je opisao preobražaj svojih homoseksualnih pacijenata u heteroseksualne. Nateran je zbog toga da napiše javno izvinjenje homoseksualcima u novinama. Dr Džulija Vord izbačena je 2009. sa studija psihoterapije, jer je odbila da, zbog verskih uverenja, vrši psihoterapiju homoseksualnog para.
Prava homoseksualaca u Srbiji nisu ugrožena. Nijedan zbog toga nije dobio otkaz, niti mu je oduzeta bilo kakva pomoć državnih institucija. Time se bavi pravni sistem Republike Srbije. Tako treba i da ostane.
Običan narod ne želi i ne mora da zna i da gleda bilo čije seksualno opredeljenje. Moja deca neće učiti o lezbejskim kondomima i pravima zato što nekom homoseksualcu tata ne da da sedi u čelo stola za slavu.
Neka svako ko tako misli, to otvoreno i kaže.
Nemoj da nam odgovor na sve naše probleme bude AV, AV…
Dr Jovana Stojković