Potpisao bih ove riječi koleginice Biserke Jakoljević, a cio njen osvrt možete pročitati preko linka na kraju ovog teksta. Mada donekle razumijem neznavenu rulju na Fejsbuku, ali ne razumijem moju bivše urednike iz Večernjih Novosti koji su stavili naslov „Žarkova knjiga je Božji dar“. Napisati to za knjigu u kojoj se, na najvulgarniji način ismijava Isus Hristos, može samo neko ko ili nije pročitao tu knjigu ili za svog boga ima Satanu lično. A pročitali su knjigu, jer su je same Novosti izdale.

 

Na stranicama “Večernjih Novosti” izređala su se brojna glumačka i književna srpska imena, da progovore ne samo o knjizi, nego i o “svijetlom liku i glumačkom djelu” Žarka Lauševića, praveći od njega superstara, heroja i mučenika, koga je “zlo vrijeme učinilo ubicom, ali i piscem”. Ispada da su za ubistvo 31. jula 1993. godine u kafiću “Aplle“ u Pogorici, krive “nesrećne beogradske devedesete”, odnosno Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, tačnije njihova politika.

 

SMIŠLJENO BOGOHULJENJE

 

Evo jednog citata iz knjige, ako nijeste čitali, pa procijenite sami:

 

“Zar te muke Isus stvarno nije mogao izbeći, nego je, onako (mazohistički), dozvolio da se Rimljani seire nad njim, izazivajući sažaljenje i zgražavanje koje je, opet, tako godilo njegovom samoljublju? Pa, budimo razumni (Kolakovski bi se složio sa mnom) mogao je da se spase, jer je bio čudotvorac, a nije to uradio iz propagandnih razloga. Ili je samoljublje bilo u pitanju? Ili egzibiCionizam?

 

Namerno je postio pred taj performans i namerno ostao u najintimnijem rublju da bi obožavateljke mogle vekovima kasnije da uzdišu za njegovim obnaženim nedrima, rebrima i bedrima. Koliko je dana odbijao hranu pred premijeru? Namerno je to uradio i toliko mršav bio…

 

Pa šta, ako bogohulim? Nije mi prvi put…”

 

NEMA POMILOVANJA BEZ POKAJANJA

 

Prvi i najjači utisak posle čitanja knjige je da se Žarko Laušević nije pokajao za zločin koji je počinio, već pilatovski pere svoje krvave ruke. Smatra da bi pokajanje u njegovom slučaju značilo da se kaje što voli svog brata, kome je navodno, te kobne noći, spasio život. I uopšte, ne voli da se kaje za bilo šta iz svog života, što ćete vidjeti iz narednog citata, jer njegova sujeta ne može da dozvoli priznanje da je u bilo čemu griješio:

 

“Kajem se što sam prethodno nabavio pištolj marke CZ 99, umesto da sam svoj bezrazložan strah sputavao bensedinima, ili neizlaženjem iz stana, crtajući, na primer, Sloba i Šešelja, kako se tri puta iz zaleta ljube u usta, bez straha od infekcije.

 

Kajem se što sam te noći osetio banalan i potpuno bezrazložan strah kad su krenuli da nas biju. Kajem se što nisam King Kong, ili makar Brus Li. Kajem se što se nisam potpuno prepustio njihovoj nameri i što im nisam pomogao kad su krenuli da prevaspitavaju mog brata. Kajem se što volim svoga brata.”

 

BEZBOŽNIČKA POBRKOTINA

 

Šta na kraju, posle svega, reći sem da je Žarko Laušević jedna komunističko-bezbožnička pobrkotina kojoj “nesrećne beogradske devedesete” ne mogu biti nikakva olakšavajuća okolnost. To bi eventualno mogle biti godine njegovog odrastanja na Cetinju, gdje je vladalo bezbožništvo najgore vrste (započeto posle Drugog svjetskog rata “sahranom Boga”,  u organizaciji generala u crvenim čizmama Sava Joksimovića), a kasnije i kult uličnih junaka (“Šta je ta galama?”, bila je rečenica sa kojom je započeo raspravu sa mladićima koje će koji minut kasnije ubiti).

 

Sama činjenica da Podgoricu i dan-danas zove Titogradom, govori da je on nepopravljivi proizvod tog vremena (samo što nije zapjevao omiljenu pjesmu crnogorskih partizana “Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga”), te da se vjerovatno nikada neće osvijestiti i pokajati, isto kao i mnoga druga djeca komunizma, poput Jova Kapičića, koji je za nepoznatog mladića, koji ga je fizički napao, izjavio: “Da sam imao pištolj, ubio bih ga kao zeca!”. Šta bi onda trebalo da kažu porodice svih onih koje je zloglasni Jovo Kapa pobio na Golom otoku, ili porodice Vučinić i Pejović koje je unesrećio Žarko Laušević?

 

Patrijarh Pavle nam je stalno govorio da na zlo – zlom ne odgovaramo. Njegov zavjet je: „Držite se skuta svoje Majke Crkve i nikad se ne  udaljavajte od nje. Jer, kome ona nije mati, tome ni Bog nije Otac; takvome spasa ni mira nema, niti može biti!“

 

Dakle, uzalud pomilovanje, potrebno je pokajanje! Ne samo Žarku Lauševiću, nego svima kojima je komunizam nakačio virus bezbožništva. Kroz tajnu pokajanja će se prisajediniti sa Bogom i osloboditi sebe onoga što im smeta za sticanje unutrašnjeg mira i duhovno napredovanje. To je jedina žrtva koju Bog od njih traži.Донко Ракочевић