Dokle više sa „srbijančenjem“?

Kada je nedavno Bata Živojinović preminuo, Blic i Politika su ga predstavili kao „srpskog i jugoslovenskog“, dok su ga Al Džazira i Avaz nazvali „srbijanskim“ glumcem. Takođe su, ovih dana, bosanski mediji (Avaz ili N1) Zorana Kesića, upućujući na njegovo izmotavanje sa Miloradom Dodikom, uredno nazvali „srbijanskim komičarem“, dok je najnoviji intervju vođe stranke „Dosta je bilo“ u BiH izašao pod naslovom: „Saša Radulović, sarajlija i srbijanski opozicionar“.

I hrvatski mediji i političari, uz bosanske, uredno koriste izraz „srbijanski“. Tako je doskorašnji predsednik hrvatske vlade Zoran Milanović, usred izbegličke krize, bio izjavio: „Ja sam jedan od većih prijatelja Srba u Hrvatskoj, ali Srbijanci – to je nešto drugo“.

Time je još jednom potvrđena sistematska jezička politika Hrvatske, usmerena na stvaranje razlike između Srba iz Srbije i Srba van nje.

Središte te politike jeste leksema „Srbijanac“.

Za hrvatske medije, kada je reč o bilo kojoj ustanovi ili pojavi u Srbiji, pridev „srpski“ jednostavno ne postoji. Ne samo da Hrvatska zna jedino za „srbijansku vladu“ ili za „srbijanskog predsjednika“. Čak i Gospodin Irinej, za hrvatske medije je samo „srbijanski patrijarh“ (takođe: ovde, ovde, ovde i ovde).

Detalji

Kategorija: Nacionalis

Raspoloživo:   

Objavljeno 09 jun 2016

Opširnije...