Banjaluka – Među žrtvama je bilo čak 1.186 dece, žena i staraca, od kojih je 1.115 ubijeno nožem, sekirom ili tupim predmetom.
Armija BiH pod komandom ratnog zločinca Nasera Orića krvnički je od 1992. do 1995. u okolini Srebrenice pobila 3.262 Srbina
Stravične podatke o genocidu nad Srbima, o kome gotovo niko da ne govori, na jučerašnjoj konferenciji “Stradanje Srba srebreničkog kraja u 20. veku” saopštio je Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida.
On je naglasio da su sve srpske žrtve iz prošlog, ali i prethodnih ratova, popisane u “Knjizi mrtvih Srba Srebrenice”.
Ova publikacija, u kojoj se poimence nabrajaju 3.262 žrtve, predstavlja najtačnije podatke. Većina dosadašnjih popisa nisu bili naučni i stručni, jer vlasti u državama bivše Jugoslavije ne žele da se to razreši – naglasio je Mišina.
Istoričar Nemanja Dević istakao je da su se masovni pokolji Srba tokom devedesetih dešavali u istim selima i na isti bestijalan način kao tokom Drugog svetskog rata.
Kad uporedite podatke, vidite da su ta ista mesta, poput sela Kravice, bila stratišta Srba i tokom 1942. i tokom 1992. Na Duhove 1943. ustaše su izvršile masovni pokolj nad Srbima. Klali su ih sekirama, noževima, rezali su im uši, noseve.
U jednom danu je ubijeno 98 civila! Isto to je pola veka kasnije radio i Naser Orić – objasnio je Dević i izneo podatak da je tokom Drugog svetskog rata u srebreničkom kraju ubijeno 2.262 Srba.
Među žrtvama je bilo čak 1.186 dece, žena i staraca, od kojih je 1.115 ubijeno nožem, sekirom ili tupim predmetom.
Sjećanje na 3.500 ubijenih Srba Srednjeg Podrinja
Genocid nad Srbima u Srebrenici
Izvor: The Balkans Chronicles
Smrt dečaka Slobodana Stojanovića (11) u Srebrenici pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko. On je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta, a ruke su mu do lakata bile odsečene. On se vratio u selo da uzme svog psa kojeg je zaboravio, kad su bežali od koljača Nasera Orića.
Najmlađa žrtva Orićevih zlotvora je Vladimir Gajić koji je imao samo četiri godine, Novica Bogićević četrnaest, a među žrtvama su i stariji: Risto Popović 73 godine, Vladimir Stojanović od 78, a najstarija žrtva, Mara Božić, imala je 84 godine…
Takozvana Međunarodna zajednica i UN su mirno posmatrali izvođenje genocida nad Srbima na predelu Srebrenice.
Orić i njegove bande su operisali iz zaštićene zone pod kontrolom UN gde po dogovoru nije smelo biti naoružanih formacija. U Srebrenici su, sve do pada grada u Mladićeve ruke, bile četiri do zuba naoružane brigade: 180, 181, 183 i 184. plus jedna u Žepi.
Srbi su klani noževima i sekirama, zakivani za drveće, davljeni žicom, pečeni na ražnju, deca su ubijana pred očima svijih majki! Stvarni genocid u Srebrenici bio je brutalno masovno ubistvo, uz korišćenje sekira, noževa, bodeža, kovačkih čekića, gvozdenih šipki, bacača plamena, eksploziva i nabijanje na kolac – ostatak uspomene na otomansku okupaciju.
UBIJANO JE SVE ODREDA! Od 1992. do 1995. – dakle pre masakra u Srebrenici, više od hiljadu srpskih civila pobijeno je na ZVERSKI način od strane Nasera Orića i njegovih koljača.
Prva žrtva Orićevih jedinica bila je starica Kosana Zekić, koja je zaklana u svojoj kući, a u Blječevi je ubijen 75-godišnji starac Gojko Jovanović.
Na dan 21. juna 1992. u rano jutro, zloglasna ekspedicija ulazi u selo Ratkoviće i nekoliko drugih zaselaka u okolini. Hordu predvodi Naser Orić lično. Svi su u uniformama Armije BiH. Uz Nasera je i njegov zamenik Zulfo Tursunović. Ubijaju svakog koga uhvate. Pale kuće, pljačkaju imovinu. Prva žrtva u selu je starac Marjan Pavlović. Iza njega sledi još dvanaest seljana. Jedno za drugim padaju: Milutin Rakić, Borka Milanović, Vinka Maksimović, Radosav Đurić, Živan Prodanović, Stanimir Stanojević, Obren Bogićević, Radenko Stanojević, Zora Prodanović, Ranko Rankić, Vidoje Rankić, Dragomir Maksimović – trinaest žrtava. Nekima su odsečene glave, drugi su spaljeni.
Osladilo se Naseru i Zulfi, pa šest dana kasnije (27. juna 1992.) stižu u Ratkoviće, Brađevinu, Magdovce i Kaludur: šest ubijenih. Ljubiša Gajić spaljen na snopu sena; Stojanu Stevanoviću odsečen genitalni organ i stvaljen mu u usta. Sve kuće u selu i okolini spaljene – ukupno 36.
U Gruičici (21. jul), Seonima, Stanovicama, Borovcu, Zavignju i Mlečovu, dokopavaju se samo Danice Jovanović i Vide Stevović – streljaju ih sa kratkog odstojanja, rafalnom vatrom.
Prilikom napada na srpsko selo Kravica na Božić 7. januara 1993. godine, ubijeno je 75 Srba, a ubistva su nastavljena i kasnije. Telo Janka Savića, sveštenika iz Kravice, nađeno je bez ruku i nogu, sa izvađenim očima. Ubijen je i postavljen na zemlju, a ispred njega su postavljeni fildžani, kao da pije kafu. Kemal Mehmedović Kemo, bojovnik zlikovca Nasera Orića , je više puta, posle masakra u Kravici pronosio odsečene srpske glave po Srebrenici. Anđelko Mlađenović je sahranjen bez glave.
Orićevi krvnici nisu imali milosti ni prema djeci: hladnokrvno je ubijen šestogodišnji dečak Aleksandar Dimitrijević iz Skelana i njegov rođeni brat Radisav. Patolog Zoran Stanković koji je radio obdukcije ubijenih Srba seća se svirepo ubijene žene koja se prezivala Kovačević, nepokretne i stare više od 70 godina. Pronađena je sa mnoštvom uboda u telu i vratu. On navodi i primer žene koja se prezivala Ristić, sa velikom povredom od noža na vratu i odsečenim prstima. U knjizi jednog od osnivača SDA Ibrana Mustafića se detaljno opisuje kako je Orić mučio i ubio sudiju Opštinskog suda u Srebrenici Slobodana Ilića.
Dokumenti koje je srpska vojska zaplenila u toku rata vrve od Orićevih zlodela i nasilja, ali ne samo prema Srbima nego čak i prema muslimanima koji su se gnušali njegovih dela. U pisanim svedočanstvima muslimana iz Srebrenice navodi se niz primera Orićeve bestijalnosti prema sunarodnicima, od toga da je u zaštićenoj enklavi UN razvio švercerski biznis, do brojnih ubistava nepodobnih muslimana/sada Bošnjaka i silovanja bošnjačkih žena.
U knjizi „Srebrenica: inventar ratnih zločina“, Jan Vilijam Čoning i Nobert Bat beleže (na stranama 132. i 133):
„Naser Orić i dvojica njegovih brigadnih komandanata Zulfo Tursunović i Hakija Meholjić, bili su za narod u enklavi ništa drugo nego gangsteri, koji su terorisali okolna srpska sela ali i (muslimanske) izbeglice u Srebrenici. Svi su ih videli kao najobičnije ratne profitere. Ovi gangsteri su suvereno čuvali svoje carstvo. Budući da izbeglice nisu imale predstavnike u lokalnoj vlasti, međunarodne organizacije za humanitarnu pomoć predložile su (druga polovina 1993.) da i izbeglice imaju njihove predstavnike prilikom dodele hrane u enklavi. Njihov predstavnik je nađen mrtav dan pošto je izabran da kontroliše raspodelu hrane. Ubijen je po direktnom naređenju Orića“
Dok su srebreničke izbeglice gladovale, Orić i njegove „gorile“ su krvnički tukli gladne muslimane koji su pokušavali da dođu do humanitarne pomoći pristigle kamionima. Kundacima su im izbijali zube. Hamid Salihović, predratni šef policije u Srebrenici, nije imao sreće da preživi. Izrešetan je iz Orićeve zasede.
U junu (1995) glavni politički protivnik Orića, Ibran Mustafić nastradao je u oružanoj zasedi u gradu. Metak mu je prošao kroz bradu, ali ga nije usmrtio. Atentat je, takođe, preživeo i treći Orićev oponent u Srebrenici, Muhamed Efendić.
Naser Orić bio je poznat i po tome što je odvodio devojke i žene iz Srebrenice po svom izboru i neke od njih silovao.
„Znam za slučaj jedne lepe djevojke po imenu Zlata, iz Kamenice kod Zvornika, koju je Naser silovao“, navela je u svom svedočenju Šaha Čohadarević koje je dala vojnim istražnim organima Armije BiH u Tuzli 1995. godne, sa potpisom generala Jusufa Jašarevića. U ovom dokumentu, prema svedočenju Huse Salihovića i Fahrudina Alića, Orić je silovao izvesnu devojku Beharu, kćerku Rifata iz Boljevice.
Monstrum Orić je snimao neke od svojih zločina, uključujući odrubljene srpske glave, i ove snimke je pokazao Džonu Pamfretu iz „Vašington posta“ i Bilu Šileru iz „Toronto stara“. Šiler opisuje svoju posetu kući ovog zlikovca:
„U hladnoj, snežnoj noći, sedeo sam u njegovoj sobi i gledao video verziju onoga što bi se moglo nazvati „Najveći hitovi Nasera Orića“. Bilo je kuća u plamenu, leševa, odrubljenih glava, ljudi koji su bežali. Smeškao se sve vreme, diveći se svom delu“.
Orićevo obećanje da će Srebrenicu braniti do smrti, bilo je prazno. On je već u aprilu 1995, sa 12 svojih komandira, helikopterom napustio Srebrenicu i ostavio muslimanske civile da im se Srbi osvete.
Bivši službenik za civilna pitanja i politički savetnik Unprofora Dejvid Harland na suđenju Ratku Mladiću pred Haškim tribunalom izjavio je da je muslimanska vlada 1993. godine sprečila evakuaciju civila iz Srebrenice, koju je Unprofor predložio. Harland je rekao da u arhivama Unprofora postoji dokument koji pokazuje da je Unprofor u proleće 1993. godine predložio evakuaciju civila iz Srebrenice, koja je čak bila počela, ali da ju je vlada BiH zaustavila. Trebale im žrtve!
Podsetimo i da je Osman Suljić, najviši gradski funkcioner, zvao je 9. jula Sarajevo preklinjući za pomoć, ali Alija Izetbegović nije odgovorio. Naser Orić je ključni simbol udruženog zločinačkog poduhvata koji Zapad ni danas nema ni interesa, ni hrabrosti, da prizna.
Samo retki, ali brzo ućutkani, imali su kuraži da u atmosferi opšteg propagandnog terora izgovore reč istine. Jedna od tih istina – o sudbini Bratunca – zapisana je (1993) u knjizi Danijela Šefera „Rekvijem za Evropu“:
“Na izlozima još neporušenih prodavnica, na drveću, na betonskim stubovima gledam stotine umrlica. Stoje tu kao neka vrsta smotre smrti mladih ljudi ubijenih na njihovim poljima i dvorištima. Nađeni su jednog zimskog jutra, većina njih bez kože koja im je guljena i paljena dok su još bili živi; ubijani su na skelama u Drini; leševi su im razbacani po okolnim livadama… Zaustavljam jednog policajca i pitam ga: Šta se ovo, zaboga, dogodilo? Kaže mi da gledam samo deo užasa, da ima još groznijih scena od ove“
U Srebreničkom kraju se zapravo desio GENOCID NAD SRBIMA, tj . sistematsko i plansko uništavanje jedne etničke zajednice računajući sve uzraste civila, od kolevke pa do onih najstarijih, što po definiciji – JESTE GENOCID, za razliku od u borbi likvidiranih Orićevih krvnika!
Da nije bilo zločina nad Srbima oko Srebrenice, danas ne bi bilo ni groblja u Potočarima…
Pitam se: ko je u Srebrenici uopšte bio žrtva a ko egzekutor, i odakle nekom pravo da sudi samo Srbima a ovi koljači se slobodno kreću po BiH?
Pitam se: Šta je to pravda uopšte? Postoji li? I za koga?
Međunarodni tribunal u Hagu nije instrument pravde, već produžena ruka NATO-a, stvoren da služi njegovim ciljevima u ratovima na Balkanu, što je u brojnim prilikama i uradio. Glavna uloga mu je da u središte interesovanja stavi, satanizuje i osudi Srbe, koji su i bili meta NATO-a.
Ričard Holbruk: „Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine dragoceno oružje. Upotrebili smo ga da bismo isključili dva najtraženija ratna zločinca u Evropi iz Dejtonskog procesa, i upotrebili smo ga da opravdamo sve što je kasnije usledilo“.
Bivši američki državni sekretar Medlin Olbrajt je postavila najveći deo osoblja Haškog tribunala.
Alija i vrh SDA naređivali i zataškavali zločine!
„Najmanje između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice je ubijeno od strane svojih sunarodnika tokom proboja ka Tuzli, jula 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji „ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode“. O tim spiskovima „nepodobnih Bošnjaka“ znalo je muslimansko rukovodstvo na čelu sa Alijom Izetbegovićem“ – ovo tvrdi jedan od osnivača SDA i dugogodišnji član Organizacionog odbora za obeležavanje događaja u Srebrenici, Ibran Mustafić.
On je istakao i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici i smatra da se veoma teško može utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u tom gradu.
“Srebrenica je odavno predmet manipulacija, a mnogi iz Izetbegovićevog okruženja su još od leta 1992. godine krenuli u sprovođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava“, naglasio je Mustafić.
Vrh takozvane Armije BiH, na čelu sa komandantom Rasimom Delićem, bio je upoznat sa likvidacijama muslimana koje su u Srebrenici počinili Naser Orić i njegovi ljudi. To dokazuje dokument pod oznakom „strogo poverljivo“, u kojem načelnik Uprave službe vojne bezbednosti tzv. Armije BiH Jusuf Jašarević obaveštava tadašnjeg komandanta te vojske Rasima Delića o uzrocima pada Srebrenice i Žepe u leto 1995. godine. Ovaj izveštaj praktično potvrđuje sve navode jednog od osnivača Stranke demoratske akcije, Ibrana Mustafića, koji je posvedočio o brutalnim likvidacijama muslimana koje su izvršili Orić i, kako je rekao, „njegovi izrodi“.
Poseban deo izveštaja posvećen je delovanju Nasera Orića. Za njega se navodi da je bio okružen uglavnom kriminogenim ličnostima kao što su Ejub Golić, komandant jednog bataljona, Ibrahim Mandžić zvani Mrki, Husein Aljukić zvani Behaija, izvesni Ćelo, koji je bio njegov pratilac i mnogi drugi.
Bivši ratni komandant policijskih snaga i član Ratnog predsedništva u Srebrenici Hakija Meholjić izjavio je da mu je lično Alija Izetbegović nudio novac kako ne bi javno govorio o ponudi Bila Klintona da NATO vojno interveniše protiv Srba, nakon što srpski vojnici uđu u Srebrenicu i ubiju 5.000 muslimana. On je ponovo optužio muslimanski vojni i politički vrh da je prodao Srebrenicu i kao potvrdu ispričao sadržaj razgovora koji je vodio sa Ibrahimom Tepićem, Srebreničaninom koji je za vreme rata bio dekan Filozofskog fakulteta u Sarajevu i član Glavnog štaba tzv. Armije BiH:
“Nasamo smo pričali. U jednom trenutku Tepić je zaplakao, udario šakom u staklo i rekao: Hakija, Srebrenica je prodata! Uskoro nakon pada Srebrenice Ibrahim je umro ovde u Sarajevu“ – naveo je Meholjić… (Mustafić: Izetbegović i Orić ubili 1.000 Bošnjaka)
VIDEO: Svedočenja dve petnaestogodišnje muslimanske devojčice (Vahida Dedić i Šerifa Selimović), koje su iz Srebrenice pobegle na srpsku stranu u Bratunac gde su potražile spas, jer su ih silovali zlotvori Nasera Orića u Srebrenici…
Kristofer Džejms, analitičar britanskog „Morning stara“, u tekstu „Genocid ili propaganda“, 11. jula 2005. piše: „Snage zloglasnog muslimanskog komandanta Nasera Orića izazvale su masovno krvoproliće iz svog uporišta u Srebrenici, masakrirajući najmanje 1.300 srpskih civila i ranjavajući još nekoliko hiljada…“.
Ugledni Holandski Institut za ratna istraživanja (NIOD) 2002. godine podneo je holandskom parlamentu iscrpan izveštaj o Srebrenici gde se, između ostalog, nalazi i sledeća konstatacija:
“Muslimanski borci iz Srebrenice napali su ukupno 79 srpskih mesta na područjima Srebrenice i Bratunca. Mnogi od tih napada po svojoj prirodi bili su krvavi. Na primer, žrtvama su prerezani grkljani, bili su napadani vilama ili zapaljivani. Procenjuje se da je u ovim napadima pobijeno ili usmrćeno između 1.000 i 1.200 Srba, dok je njih oko 3.000 ranjeno“.
General Filip Morijon, vojni komandant UN u BiH 1992. i 1993, izneo je svoje ubeđenje da je napad na Srebrenicu bio „direktna reakcija“ na masakre Srba od strana Nasera Orića i njegovih snaga.
Monstrum Naser Orić nije mogao biti osuđen od Haškog tribunala, jer bi javnom mnjenju u svetu bilo jasno da je zločin nad muslimanima, a sada Bošnjacima, u julu 1995. godine predstavljao osvetu zbog prethodnih zlodela Orićevih snaga nad srpskim civilima.
Genocid nad SRPSKIM civilima u Srebrenici
Najmlađa žrtva, Vladimir Gajić, imao je samo četiri godine, a Novica Bogićević četrnaest, dok su među žrtvama i Vladimir Stojanović od 78, Risto Popović 73, a najstarija žrtva Mara Božić je imala 84 godine. Niko nije odgovarao za ova zlodela, jer imaju zaštitu međunarodne zajednice, tribunala u Hagu.
Pre Drugog svetskog rata, Srbi su činili 50.6% a muslimani 49.4% od ukupne populacije, ili 36.000 na području Srebrenice. Međutim, zbog ustaških zločina nad Srbima na ovom području i malog priraštaja nakon rata (zbog počinjenog genocida nad Srbima) procenat Srba u odnosu na ukupnu populaciju od 80.000 stanovnika, opao je na 35.6%, dok se procenat muslimana uvećao na čak 61.9% u 1991. godini, na osnovu popisa stanovništva koji je sproveden u toj godini. Podsetimo se da je u toku II svetskog rata “SS Handžar divizija“ kontrolisala područje Srebrenice.
Gde su famozni satelitski snimci Sjedinjenih Američkih Država koji pokazuju stravične srpske zločine, a na koje se pozivala Medlin Olbrajt? Zašto je od strane američke, britanske i francuske države stavljen embargo na te navodne satelitske snimke službene tajne na sledećih 30 do 50 godina? Zašto ih ne pokažu javnosti?
Egzekucija nekoliko stotina ratnih zarobljenika (MONSTRUMA, a ne žrtava – ubijali su žene, djecu i starce) u Srebrenici je pretvoren u simbol koji je nadvisio i Holokaust.
Amerikanac Filip Korvin, najviši civilni zvaničnik UN u BiH u vreme sukoba, kaže da broj muslimana ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu meri se stotinama a ne hiljadama. “Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim predatorskim bandama“ – rekao je Korvin.
Kanadski general Lewis MacKenzie, komandant UNPROFOR-a je u svom izvještaju naveo da u Srebrenici nisu stradali civili i da genocid nije počinjen u Srebrenici nad muslimanima.
Broj prikazan na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima je 8.372, međutim taj broj ne predstavlja broj utvrđenih žrtava, već broj „nestalih“.
Broj do sad sahranjenih u Potočarima iznosi 3.749. Da li ovo, pak, predstavlja broj do sad utvrđenih žrtava? Ne. To je samo broj do sad sahranjenih, za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“.
Ljudi koji su sahranjeni u memorijalnom centru su:
1) poginuli tokom rata,
2) poginuli tokom operacija zauzimanja,
3) poginuli tokom izvlačenja jedinica ka Tuzli,
4) streljani zarobljenici kao odmazda za zločine nad Srbima,
5) pobijeni od strane mreže ‘Pauk’ (francuski legionari)
6) pobijeni od strane Nasera Orića (ubio između 500 i 1.000 muslimana!)
Tamo su pokopani ljudi iz najmanje 15 opština!
Mirsad Tokača, predsednik Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, izneo je do sad nedemantovanu tvrdnju da se na spiskovima „žrtava“ nalazi „500 živih Srebreničana“, dok je dodatnih 70 lica na tim spiskovima stradalo na drugim mestima i u drugo vreme.
Po proceni načelnika Generalštaba armije BiH Envera Hadžihasanovića, na suđenju generalu Krstiću (6. april 2001, Transkript s. 9532), u povlačenju mešovite kolone 28. Divizije iz Srebrenice za Tuzlu samo vojnika i oficira ABiH poginulo je 2.628.
U izveštaju Unprofora od 17. jula 1995. godine ukupni gubici kolone se procenjuju na oko 3.000.
Implicitno mešanje mnogo većeg broja poginulih u legitimnim borbenim dejstvima sa upadljivo manjim brojem pogubljenih zarobljenika, koji nesumnjivo jesu žrtve ratnog zločina, jedan je od trikova kojim se pristalice zvanične priče služe da naduvaju cifru „žrtava genocida“, mada su i tako, posle toliko godina, vrlo daleko od „magičnog broja“ od 8.000 koji im je potreban.
Dan danas se prenose mrtvi iz cele BiH u Potočare, kako bi se namirilaizmišljena brojka od 8.372, i sve okvalifikovalo kao „genocid“.
Zagovarači genocida ovde računaju na neznanje većine ljudi o upotrebi i dometima DNK analize u kriminalističkoj praksi. DNK služi jedino da identifikuje posmrtne ostatke ili da omogući reasocijaciju delova tela iste osobe. DNK tehnologija je neupotrebljiva za određivanje uzroka i vremena smrti, što su ključne kategorije u kriminalističkoj istrazi ovakve vrste.
Bilo je normalno očekivati da će ulaskom srbskih snaga u Srebrenicu lokalni Srbi vršiti osvetu nad onima koji su pobili njihovu rodbinu. Kada su ljudi uhvatili one koji su poklali njihovu rodbinu, nisu mislili ni na kakve zakone i uredbe. Znali su da, ako ih puste, da neće nikada biti suđeni ni pozivani na odgovornost. Uzeli su pravdu u svoje ruke i to je na kraju krajeva zadovoljenje pravde.
Žepa se iz cele ove iskonstruisane Srebreničke priče na volšeban način izgubila, jer je tamo zarobljeno 1.500 vojnika sa bogatim arsenalom oružja. Svi su oni bezbedno prebačeni preko Drine u Srbiju, kasnije u BiH, a da nikome ni dlaka sa glave nije falila. Pre nego što su vraćeni u BiH, te zarobljene vojnike su u Srbiji obišle brojne inostrane „humanitarne ekspedicije“ među kojima i gospođa Ogata, kako bi se uverile u korektan tretman prema zarobljenicima. Zato se Žepa nigde i ne spominje jer može biti jak dokaz kako se naša vojska ponašala u tom sukobu.
Treba napomenuti da je operacija Srebrenica i Žepa izvođena istovremeno pod komandom istih tih komandanata koji su u Srebrenici navodno napravili masakr, a valjda su im ovi muslimani iz Žepe bili simpatičniji pa su ih prebacili u Srbiju ne ubivši ni jednoga.
Srpska vojska je dostojanstveno prošla kroz sela u kojima su živeli roditelji, deca, supruge onih koji su pregazili srpska sela i pobili toliki srpski narod. Nisu se svetili. Prilikom prolaska kroz Bratunac i srpska sela ni na jednom autobusu kojim su putovali srebrenički civili nije razbijena šoferšajbna ili prozor, iako su meštani znali, pa i prepoznali, svoje dojučerašnje komšije koji su im opljačkali i popalili kuće prethodnih godina. Prepoznali su majke, sestre, decu i supruge ubica svojih najbližih. I nisu se svetili. Muslimanski muškarci su odvojeni, a starci, žene i djeca su prebacivani u pravcu Tuzle na bezbedno.
General Ratko Mladić rekao je tokom saslušanja pred istražnim sudijom u Beogradu da nije odgovoran za Srebrenicu, nego „paravojska, parapolicija i parapolitika“.
„To nije moje djelo, ja sam pošteno dao da idu autobusima. Da idu kao ljudi, ne sa taljigama i traktorima kao Krajišnici“, ispričao je Mladić.
Medijska mašinerija, koja je projektovala sliku o Srebrenici koju danas poznajemo, po kojoj su nemilosrdni i nečovečni Srbi tobože izvršili „najveći genocid posle Drugog svetskog rata“ nad nedužnim muslimanskim civilima, nad muslimanskim ženama i decom u Srebrenici, pravi je primer jednostrane i iskrivljene „istine“, odnosno ogoljene laži.
LISTA NAJVEĆIH ZLOČINACA U SREBRENICI:
1) Naser Orić-ubio između 500 i 1.000 muslimana / bošnjaka u Srebrenici (po naređenju Alije Izetbegovića). Danas na slobodi! Za Hag je bio samo prestupnik.
2) Hrvat Dražen Erdemović – ubio 126 muslimana. Danas na slobodi! Itd.
Mnogo je laži i veoma malo istine vezane za Srebrenicu. U dokumentu, koji je ovde navden, predsednik SO Srebrenica, Salihović Fahrudin, obaveštava svoje vlasti u Sarajevu i Tuzli o broju stanovnika u Srebrenici. On iznosi da u tom istočno-bosanskom gradu (danas Republika Srpska) živi nešto više od 37 000 stanovnika.
Međutim, on takođe napominje da ovaj dokument ne bi trebalo da bude prezentovan međunarodnim organizacijama jer su one obaveštene da u toj enklavi živi oko 45 000 stanovnika. Ovaj dokument je prezentovan i u Hagu, na suđenju Radivoju Miletiću, i on dokazuje da su srebreničke vlasti izmislile oko 8 hiljada stanovnika Srebrenice, koji nikada nisu postojali.
Po mišljenju generala Delića, glavni razlog za pad Srebrenice bili su unutrašnji sukobi:
– nelojalna borba za vlast i podele po tom osnovu
– loš odnos MUP-a i AR BIH
– ubistva neistomišljenika ili političkih suparnika
– ratni profiterstvo i kriminal
– loša organizacija odbrambenih snaga i međusobna borba za čelnu funkciju
(izveštaj naslovljen „Pad Srebrenice“, datum: 28. jul 1995. godine, strana. 01.854.596).
UN je u Tuzli 4. avgusta 1995. godine registrovao 35.632 izbeglica iz Srebrenice. Znači posle pada Srebrenice je na muslimanskoj strani, u najgorem slučaju, moglo stradati oko 1 623 lica. Tom broju se može još dodati i jedan određeni broj vojnika stradalih u Žepi, koji su se pridružili Armiji BiH iz Srebrenice u proboju. U svakom slučaju, broj stradalih osoba na muslimanskoj strani može biti samo oko 2000.
Operacija Srebrenica je vođena i planirana u obliku potkovice, namerno ostavljajući otvoren prostor da se muslimanska vojska i civili mogu povući prema Tuzli. To je rastojanje od oko 36 km i teren koji može prepešačiti svaki čovek sa prosečnom kondicijom. Takav način izvođenja operacije je sproveden da bi bilo što manje žrtava u borbenim dejstvima, jer su muslimani na tom prostoru imali ozbiljne vojne snage.
Ako bi ih hermetički zatvorili došlo bi do žestokih borbi u kojima bi i vojska RS imala ozbiljnije gubitke, pa se stoga pribeglo planu potkovica.
Klinton
Sukobi kod Nove Kasabe u Konjević Polju su nastali zbog muslimanske blokade magistralnog puta Beograd – Zvornik – Vlasenica – Han Pesak – Sarajevo (odnosno Pale)
--
Izvor