U zadnje vreme su svima na odgovornim mestima puna usta sa reformom obrazovanja, takozvanim dualnim obrazovanjem. Ajd` na stranu to što hoće da nauče decu kako da postanu „pederi / lezbejke“, ali, hteo bih da barem nekom skrenem pažnju na to u kakve se sve zamke uvaljuju deca. Ovo ne treba da bude neko moje pametovanje, nego jednostavno izveštaj sa lica mesta, gde je ta podlost i nastala.
Davnih još godina, za vreme austrougarske monarhije, omiljena im je carica Sisi smislila sistem po kome su deca bila oslobođena rada od jutra do mraka i namorana da završe i nešto od škole. Nju i danas slave kao velikog reformatora i ženu velikog srca, ne shvatajući svu perfidnost i lukavost tog poteza. Kao i sve drugo što je došlo iz kuhinje Habzburga, nije bilo bez osnova i veoma dobro je isplanirano.
U vremenima kad je sve okolo carevine kljucalo i vrelo od nove misli i revolucionara i lukavim Habzburzima je svanulo da neće moći doveka da muzu i gone kao robove svoje sugrađane, jer ipak i oni u rukama imaju kuke i motike koje, nedaj Bože, mogu i u druge svrhe da podignu. I onda je pod budnim okom carice, počela reforma, deca su učila i malo škole i malo zanata. Dobijali na kašičicu neka znanja i zvanja, neka prava ali i OBAVEZE! Polako ali sigurno su gradili tu srednju klasu koju su držali pod kontrolom mnogo finijim metodama od kamdžije, puške i apsane. Jednostavno su ih navukli na sapun i toplu vodu ali uz obavezno plaćanje tih usluga. Taj se sistem vešto prilagođavao svim mogućim situacijama ali je u osnovi ostao isti, ako hoćeš da živiš tako kako si navikao moraćeš da radiš ono sto ti se kaže. Da narod ne bi progledao sa disciplinovanjem se počinje veoma rano, već sa 15 godina. Kako? Pa veoma lako. Ponuda za obrazovanje je stvarno velika i zbunjujuća, ne može čovek tek tako da se opredeli, pogotovu ne sa 15 godina. I onda u svu gužvu uleće stari dobri, još od Kafke opisani, državni sistem. Po školama idu agitatori, maskirani u obrazovne savetnike koji zbunjenoj deci na brzinu predoče sve mogućnosti, a onda težište bace na baš to divno dualno obrazovanje. Eto, draga deco, imaćete samo dva dana škole nedeljno i tri dana radite u nekoj firmi i tamo učite posao! Naravno, to što radite biće plaćeno, u prvoj godine oko 500-600€ pa eto, u trećoj godini i lepa hiljadarka! WOW! Samo 2 dana škole i svoje lične pare, eto šta može više da poželi dete od 15 godina. Koja razlika u odnosu na one moljce koji gule gimnazije i neke stručne škole i za sve pitaju mamu i tatu! Za one kojima malo i proradi glas razuma i savesti, sledi obrazloženje da ko hoće, može naravno, da uzme i zanat sa maturom i da posle nastavi sa nekim fakultetom. Tu padnu i oni najsumnjičaviji i pristanu da uče neki od preporučenih, a kasnije i veoma traženih zanata. I eto, lija je uvukla plen u jazbinu. Za par meseci, posle poslednjeg školskog raspusta u životu počinje obrada u građanina Kejna. Deca kreću da rade i “školuju”se. U firmi su uglavnom čistači, donosioci ovoga i onoga, jednom rečju, potrčko ili devojčica za sve, a u školi grejači stolica koji i ono malo gradiva koje je predviđeno ne moraju baš da savladaju da bi dobili neku trojkicu. E, ali, zato svakog prvog svako od njih ima SVOJE pare, i nezavisnost. Shodno tome, počinje se sa pokazivanjem zuba roditeljima, koji su vaspitani u sličnom duhu, i lagano razmišljaju kako bi bilo baš lepo da se rastociljaju nedokaznog pubertetlije. Kupuju se markirane stvari, skupi telefoni, ide se na prvi samostalni odmor, gde se nikako ne trezni i onda dolazi druga godina.
Platica se povećava a u sve se upetljava i država koja tu povišicu plate vešto uzima nudeći detetu neki jeftini start stan, da se deca osamostale. Većina guta i taj mamac, junački napušta roditelje, useljava se u „svoja“ 4 zida i kreće da živi svoj život. Naravno računi stižu, struja, grejanje, stanarina, internet, telefon i mlađani junak/junakinja počinje polako da radi i prekovremeno da bi uzeo još poneku kintu. Pošto se više nikom ne pravda gde ide i kad se kući dolazi, provod postaje baš žestok a vremena za knjigu (koju knjigu, budalo matora) je sve manje. Na drugi odmor se ide sad već sa devojkom/momkom, ne više samo sa društvom….Treća godina je poslednja cigla koja mladog naivka zakucava za duži period. Polaže se vozački ispit! Plata je već oko hiljadarke, ima se može se. I onda krst na grob, prvi kredit sa 18 godina. Kupuje se auto od ne znam koliko konja, spuštene karoserije, aluminijumske felne, auspuh grmi, muzika u kolima grmi, sve se cakli i sija ali je bata mangup pred društvom. Devojke već duboko upale u dugove za Armani /MK/Versace i slične krpice ne odustaju da ulove nekog od gore pomenutih vlasnika Audi/BMW/Mercedes. Koriste se samo najmoderniji telefoni, vreme telefoniranja se meri kalendarom a broj poruka na raznim APP servisima sa eksponencijom 3 pa na gore…. Looodilo, ekstra, fajn…..
Dok se okreneš, evo ga i kraj trogodišnjeg dualnog obrazovanja. Kako tako se otrangelja taj završni ispit, matura…..a šta je to???? Na brzinu im se predoči da mogu da nastave, ali he he he, sad o svom trošku, obrazovanje za majstorsko pismo. Utešna nagrada, ali uradiću ja to kasnije. Već preparirana žrtva odjednom ostaje bez posla, ali sa već ugrađenim navikama i nekim sistemom vrednosti za koji mora svakog meseca da ispovrne neke pare. Al` ko će sad sa konja na magarca……? Da moli starce za neku podršku, tek to ne dolazi u obzir… Dakle, prihvata se prvi mogući posao za bilo koje pare. A to je baš ono za šta su ih, jel te, cele tri godine preparirali i učili da je to baš kuul. Nema više učeničke zaštite, rade se noćne smene, subote i nedelje, trči se kad god te šef pozove u sred noći.... Ali, mora se, osiguranje za BMW stiže svako prvog, nova garderoba koja je već poručena mora da se plati, odmor na Tenerifima na kredit, stiže isto za naplatu a tek novi iPhone je u najavi…..pa neće valjda aga ili mis u pokušaju da telefonira sa starim modelom. Svi lagano kukaju, kao to baš i nije ono što su oni predvideli, ali biće bolje, završiću ja još nešto onako uz posao i onda….. a do tad, daj da ovo kredita što imam refundiram sa nekim novim kreditom…. Ponegde, uglavnom kod onih koji su se uglavili u neku državnu službu, firma izađe “u susret” sa nekim službenim stanom i jadničku oko vrata zaključa sindžir a na noge stavi bukagije. Tako nekako ti srećni konzumenti dualnog obrazovanja, tu oko 26-27 godina imaju između 30 i 40 hiljada € dugova (statistički podaci koji se i ne kriju) koje nemaju pojma kako će da vrate, ali su još uvek puni optimizma. Da bi i tu zadnju iskru ponosa satrli. Sledi definitivno lomljenje kičme.
Jednog jutra, ne mora baš da bude sumorno, predstavlja im se na poslu novi šef. Gle, baš neki od onih moljaca i papaka koji/koja je nastavila da guli klupu u gimnaziji ili nekoj stručnoj školi a posle (vidi budale) i studirala i završila tamo nešto… Pa gde to ima da neko takav bude šef?…… Nema pojma o poslu a odlučuje - ko će šta da radi…. Kad to stigne do šefa, on onako lako potpiše papir sa otkazom a ponosni bundžija ostane na birou rada sa upola para nego sto mu je potrebno za „normalan“ život na koji je navikao. I eto, tako se bez neke velike muke narod satera u zabran pun radne snage koja prihvata sve što joj se servira. Naravno za sve one koji su spremni da se uhvate ponovo u koštac sa knjigom postoje uvek otvorena vrata i podrška, ali…. stvarno su retki oni koji se na to usude i uspeju da stvar isteraju do kraja, gorka je to istina.
Zato, dobro razmislite! Zašto kod Habzburga nikada nije bilo revolucije?
Nenad B.