Prvo, o odluci SPC da ipak otputuje na Krit. Ta odluka je i u bratskoj Rusiji, čak i na “mojoj” Ruskoj Narodnoj Liniji dočekana kao jedna vrsta izdaje i zabijanja noža u leđa Moskovskoj Patrijaršiji od strane Srpske Patrijaršije. Svakako da bih bio lično srećniji da naši arhijereji nisu putovali na ovaj skup, ali mislim da treba hladne glave razmisliti o toj odluci. Jasno je da je, na žalost, Patrijarh Vartolomej dozvolio da postane igračka u geostrateškom ratu Zapada (pre svega SAD) protiv Rusije. Gospod je u istoriji Crkve Hristove dodelio ulogu čuvara Njegove Istine i Pravoverja (= Pravoslavlja) Rimu, Konstantinopolju i Moskvi. Četvrtog Rima neće biti. Konstantinopolj je odavno izgubio ulogu koju je imao u vreme Vizantije, današnji poglavar sa Fanara, bez pastve (ili sa pastvom od par hiljada vernika[1]) ne može biti izabran za Patrijarha ako to ne odobri predsednik muslimanske države Turske, o njegovoj sigurnosti brine Kongres SAD koji je doneo poseban zakon o njegovoj zaštiti, pa govoriti o njemu kao o zaštitniku Vaseljenskog Pravoslavlja je ne samo iluzorno, nego i duboko pogrešno i u suprotnosti sa Promišlju Gospodnjom koja je Moskvi dodelila ulogu da bude zaštitnik Pravoslavlja do Drugog Hristovog dolaska.

 

Elem, uoči samog skupa na Kritu iz naše Patrijaršije su se oglasili tako da je izgledalo da ni SPC posle ruskog odustajanja od odlaska na taj skup, neće slati delegaciju na Krit. Šta je uzrokovalo da delegacija ipak otputuje, nije nam dato da znamo, ali je sigurno da naši arhijereji u ovoj pre svega geopolitičkoj igri Zapada oko skupa na Kritu, nisu bili pošteđeni žestokog pritiska. Vremena su takva da je naivno misliti da u slučaju neodlaska na Krit, SPC ne bi na neki način bila kažnjena od globalističkih moćnika (i domaćih i stranih). To bi verovatno bilo Bogu ugodnije i iskrenim vernicima draže, ali geopolitika na žalost često ostavlja traga i na odluke arhijereja i srpski arhijereji u tome nisu izuzetak. Uostalom, kalkulacija oko odlaska na Krit bilo je u svim pomesnim Crkvama, pa ni ponašanje Moskovske Patrijaršije u ovom procesu nije bilo “bezuprečno”, kako bi rekli braća Rusi. Ovde nije suvišno podsetiti na istorijat pripreme ovog sabora i učešća RPC u njegovoj pripremi. Dokumenti za sabor počeli su se pripremati još krajem 60-ih godina i čitav period 70-ih i 80-ih godina RPC je aktivno učestvovala u tom procesu kada je i došlo do procvata ekumenizma. Kada je 90-ih godina zbog Estonije došlo do ozbiljnog sukoba sa Fanarima, RPC sa Patrijarhom Aleksejem II je izašla iz tog sabornog procesa, a Fanari su nastavili sa razmatranjima i pripremama. Kada je 2008. godine rusofobni prozapadni predsednik Ukrajine Juščenko pripremio “specijalnu operaciju” povodom 1020. godina krštenja Rusije, on je tokom svečanosti pozvao Patrijarha Vartolomeja da anulira tomos Patrijarha Konstantinopoljskog Dionisija iz 1686. godine kojim je Kijevska Mitropolija prešla iz Konstantinopoljske u sastav Moskovske Patrijaršije. Javna je tajna da su ukrajinski rusofobski oligarsi dali tada velike priloge Konstantinopoljskoj Patrijaršiji. Bilo je tu svakako ucenjenih arhijereja, neviđen politički pritisak, mnogo novca u igri, Rusija ni izdaleka nije bila moćna kao danas… Ruska crkvena diplomatija je morala ozbiljno i hitno da radi sa svim pomesnim Crkvama, pa je u Kijev doleteo sa Patrijarhom Vartolomejem (koji je, da se ne igramo žmurke, jak adut globalističkog i antihrišćanskog Zapada u geopolitičkom ratu protiv Rusije) samo Atanasije Albanski. I blaženopočivši Patrijarh Aleksej je otputovao u Kijev na susret sa Vartolomejem (Atanasije Albanski se pri ovakvom razvoju događaja brzo vratio kući), svestan da će u predstojećim pregovorima negde morati da kalkuliše i da “izabere manje zlo”. Tako je i bilo, da bi Vartolomej ostavio na cedilu ukrajinske rusofobe, Patrijarh Aleksej je zauzvrat morao vratiti RPC u okrilje sabornog procesa i ekumenističkog dijaloga. Dakle, sigurno je da bez ogromnih pritisaka Patrijarh Aleksej ne bi podlegao ovoj uceni i vraćao RPC u proces iz koga ju je svojevremeno sam izvukao i od dva zla izabrao je manje. Verujem da ni naš Patrijarh nije bio izložen ništa manjim pritiscima i da je slanje delegacije SPC na Kritski skup predstavljalo “biranje manjeg između dva zla”. Bio sam u nekoliko prilika i lično prisutan kada je srpski Patrijarh Irinej govorio da naš mali čamac treba vezati uz veliki ruski brod, siguran sam da to nisu bila prazna slova nego iskreno mišljenje našeg Patrijarha, tako da zaista smatram da je preterano govoriti o tome da je srpski Patrijarh zadao udarac s leđa Ruskom Patrijarhu. Plašim se da je susret u Havani poglavara RPC sa arhijeretikom iz Rima, mnogo više doprineo diskreditaciji RPC, od odluke srpskog Patrijarha da pošalje delagaciju SPC na skup na Kritu.

 

Ali ono što još više zabrinjava od samog slanja delegacije SPC na Krit, jeste nastup pojedinih arhijereja na tom skupu, da budem konkretan, nastup episkopa Zahumsko-Hercegovačkog Grigorija.[2] Taj nastup ima u sebi nešto toliko zloslutno da mislim da preko njega srpska pravoslavna javnost ne sme olako preći. Citiramo početak obraćanja vladike Grigorija: “Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. Njegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama”.

 

Ako mi moja inteligencija dozvoljava da pravilno shvatim ove reči vladike Grigorija, on ovde jadikuje što se pravoslavni nisu još početkom 19 veka ugledali na protestante (“svidjelo se to nama ili ne”). Po tumačenju vladike Hercegovačkog, katolici su bili mnogo napredniji, oni su “polako sazrijevali” i već posle Drugog vatikanskog koncila su sazreli. A mi, nezreli pravoslavci, tek posle “izuzetnih napora nekih istaknutih teologa”, eto uspesmo da uhvatimo “korak sa drugim Crkvama”. Već smo se navikli da ekumenisti jeretičke organizacije nazivaju crkvom, ali moram priznati da sam sa nevericom čitao ove redove, pitajući se – da li je moguće da srpski vladika ovako rezonuje? Da o Pravoslavnoj Crkvi govori kao o nekom nedoraslom derištu u odnosu na jeretičke organizacije rimokatolika i protestanata? Da do neba uzdiže značaj ekumenističkog pokreta, stavljajući vladiku Nikolaja kao jednog od najzaslužnijih za procvat ekumenizma u HH veku. Zaista je vreme da se prestane sa zloupotrebom lika i dela velikog srpskog svetitelja od strane srpskih ekumenista. To što je vladika Nikolaj kao mlad bogoslov za vreme Prvog svetskog rata od strane predsednika srpske vlade bio zamoljen da otputuje u Englesku i tamo se zalaže za srpsku stvar, i što je jedan deo svoje mladosti i školovanja proveo na Zapadu, i što je u tom periodu imao malo liberalnije poglede u odnosu na svoj zreliji period, ne daje za pravo nikome, pa ni vladici Grigoriju, da ga naziva velikim borcem za stvar ekumenizma. Nije prvi put da se neki stavovi svetog vladike Nikolaja iz “ranog perioda” njegovog života, još pre nego što je postao vladika, od strane srpskih ekumenista i papofila tumače kao njegov životni kredo. Ovde treba podsetiti na sledeće. Prvo, vladika Nikolaj je pred kraj svog života rekao da bi se odrekao mnogih stvari koje je napisao u svojoj mladosti, a da bi revidirao i neke kasnije napisane tekstove. A da li je bio ekumenista vladika Nikolaj u svojim zrelim godinama, svedoči nam pre svega njegovo delo. Oni koji vladiku Nikolaja proglašavaju ekumenistom, neka pročitaju njegov tekst “Rimska vera” gde u 15 tačaka svetootački razobličava svejeres rimokatolicizma. U poslednjoj 15. tački tog svog teksta, srpski zlatousti vladika piše: “Sloveni nemaju nikakvog smisla života niti kakve misije u svetu bez Pravoslavlja. Rim je od uvek bio i za uvek ostao krvni dušmanin slovenskih naroda, uzimajući od njih samo pare a nazivajući ih varvarima. I tako dalje, puno i puno, redom. Blago onome kome se otvore oči da vidi i uši da čuje gde je laž a gde je istina”. Od “Misionarskih pisama”, do dela “Srpskom narodu kroz tamnički prozor” i kasnijih radova, veličanstveni opus svetog vladike pokazuje jednu uništavajuću kritiku celokupne zapadne civilizacije čiji kostur predstavlja papska jeres. Da i ne govorimo o poemi-službi “Đerdan od merdžana” gde sveti vladika bez imalo ustručavanja papiste naziva “lažnim hrišćanima”, za ustaše kaže da su dobili “za revnost u zlu” pohvale “od pakla i Rima”, papiste naziva “ćesarima s krstom, naslednicima Iroda i Nerona…, naziva ih jereticima žustrim, itd, itd. Ko se ozbiljno bavio izučavanjem dela svetog vladike Nikolaja, ne može ga nazvati ekumenistom, jednostavno, to je licemerje.

 

Međutim, što idemo dalje, to je sve gore u obraćanju vladike Grigorija na Kritu. U sledećem pasusu, vladika Grigorije kaže da ne zna u kom pravcu treba da ide ekumenistički dijalog, ali kaže da zna u kom pravcu ne sme da ide. Pa kaže da taj dijalog ne sme da ide “putem povratka svih u okrilje Pravoslavne Crkve”. Znači, ono što su do juče ekumenisti govorili kao cilj ekumenskog dijaloga, da povrate zabludelu braću u istinsku veru Pravoslavnu, danas već nije više aktuelno, u tom pravcu ne smeju da idu razmišljanja savremenih ekumenista. Plašim se da ponovo imam ozbiljne probleme sa sopstvenom inteligencijom, molim da mi se oprosti ako sam pogrešno razumeo – da li je moguće da srpski pravoslavni vladika smatra pogrešnim pozivanje na put povratka u okrilje Pravoslavne Crkve?

 

No, ni to nije kraj. Pošto nas je upozorio da ne smemo težiti povratku zabludelih u svespasavajuće okrilje Svete Crkve Pravoslavne, vladika brzo prelazi u brutalan napad na sve one koji tako ne razmišljaju, nazivajući ih “ostrašćenim fanaticima” i “verskim ekstremistima”. Citiramo: “Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom”. Dakle, naša Crkva je po vladici Grigoriju bila neodgovorna i ona je ostrastila fanatike, pa zato nije uspostavljeno toliko potrebno jedinstvo sa crkvom blaženog Alojzija Stepinca ili Joasafata Kunceviča? Ako je i od vladike, mnogo je. Zašto vladika Grigorije ne proglasi svetog vladiku Nikolaja “ostrašćenim fanatikom” ili “verskim ekstremistom”, umesto što ga trpa u ekumenistički tabor? Po ovakvoj logici i Sveti Sava se može proglasiti takvim, zamislite, usudio se da skine papinu krunu sa bratove glave i venča ga na Pravoslavno kraljevstvo. Ovo nije puka jadikovka, ovo deluje zloslutno, diktatorski, tako vašingtonsko-papističko-demokratski – ništa jednostavnije nego proglasiti nekoga za “ostrašćenog fanatika” ili “verskog ekstremistu” i isključiti ga iz Crkve. Jednostavno, zar ne? Nekome se izgleda mnogo žuri da napravi haos, kao da su pokrovitelji Kritskog skupa iz Vašingtona već dali nalog da počne “lov na veštice”.

 

Na kraju tirade o ekumenizmu, vladika Grigorije kaže da je dijalog sa rimokatolicima ne samo poželjan, nego i nužan, pogotovo na rubnim prostorima dodira pravoslavnih sa rimokatolicima. Niko normalan se ne bi protivio dijalogu ako bi se on vodio u Istini. Ali sledeće pitanje nije uopšte retoričko. Da li je bilo koji od rimokatoličkih klirika sa kojima ekumeniše vladika Grigorije, spreman da bar osudi delovanje Alojzija Stepinca ili Petra Čula, revnosnog ustaškog aktiviste i rimokatoličkog biskupa za vreme Drugog svetskog rata na prostorima mnogostradalne Hercegovine?Ako ni jedan rimokatolički klirik nije spreman, a pouzdano znamo da nije, da osudi postupke ovih bezumnih otpadnika, onda zalaganje za dijalog ne predstavlja ništa drugo nego ili licemerje ili izdaju hiljada mučenika koji su ubijeni od rimokatolika samo zato što su Srbi pravoslavne vere.

 

Uzgred, pre desetak godina otkrivene su netruležne mošti hercegovačkog episkopa Leontija Radulovića, iako su punih 17 godina od miniranja Saborne crkve u Mostaru bile izložene otvorenom uticaju atmosferilija. Iako je Gospod proslavio ovog episkopa netruležnim moštima, ne pokreće se pitanje njegove kanonizacije. Ovakvo bogoslovlje vladike Grigorija navodi na pomisao da razlog što se ne postavlja pitanje kanonizacije episkopa Leontija, leži u činjenici da je on bio žestoki borac protiv papističke jeresi i bio zatvaran od strane vlasti rimokatoličke Austro-Ugarske monarhije. A po ocenama iznetim na Kritu, to predstavlja “ostrašćeni fanatizam” ili “verski ekstremizam”.

 

Da zaključimo – da je Patrijarh Vartolomej obični eksponent interesa Vašingtona u geopolitičkom ratu SAD protiv Rusije, jasno je svakako i ogromnom broju srpskog episkopata, pa bi ono pre bilo koga drugog trebalo da se čuva od svrstavanja SPC na stranu Amerikanaca u njihovoj prljavoj geopolitičkoj igri protiv Rusije, tako što će reagovati na ekstremističke eksponente politike Vašingtona u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ako možemo razumeti da je Patrijarh bio prisiljen da “vaga i meri”, ovakav antipravoslavni nastup episkopa Grigorija na Kritu se ne može ni razumeti ni pravdati. Pogotovo što ovo nije prvi put da vladika Grigorije svojim postupkom duboko uzburka duhove pravoslavnih vernika.

 

---

Fond strateške kulture - Ranko Gojković

 

[1] Ovde smo mislili na Konstantinopolj, ako gledamo čisto jurisdikcijski, pod Fanarima su i Finska Pravoslavna Crkva (Autonomna) i Kritska (poluatonomna) i ako uzmemo u obzir grčku emigraciju nad kojom se prostire jurisdikcija Fanara, tada broj vernika dostiže i do 5 miliona (R.G.).

 

[2] http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=21982